Србин у Њујорку

Ево, кука и мотика дигнутe су на Вука Јеремића. Човек је тек почео да гради велику каријеру којој се не види крај. Склон сам да некако разумем његово поимање хедонизма: није се он први сетио. Имао је добре учитеље о томе зашто су у његовом послу добри негација скромности и разметљиво чишћење празне благајне. У име државе, у име народа. За име света.

Грађанству уме да буде мило кад неко од наших „тамо“ постане већи него што је овде. И то за посао од кога ипак крупне вајде нема. Да нам одмах буде јасно: од тога што ће Јеремић нешто преко 12 месеци седети на челном месту Генералне скупштине, Србији неће бити боље. На тој столици, Вук ће бити сопствени делегат.

Ште ће с догодити са државним или националним угледом? Па, ништа, или скоро ништа. Последњу велику Југославију тамо је представљао Лазар Мојсов, а онда се она распала. Пре неколико година спикер Генералне скупштине беше Срђан Керим, дипломата из Македоније. Нико од њих није писао историју, нити је оставио свој траг. Нити се историја бавила њима, њиховим дометима и лимитима. Осим уредне чиновничке статистике и податка да су се ти људи нашли на једном угодном церемонијалном послу. И да су га обављали ваљано, јер како би иначе?

Продавац паприка на миријевској пијаци, из Печењевца код Лесковца, овако види ствар: „Млад човек, свака му част, постаде он свецки преседник!“ Тако он за Вука. Оно јест, наведена паприкарска дијагноза није ништа друго до рефлексија популистичког мита. Наши су најбољи, само ваља да нам бољи од нас то допусте. Вук је председник свега тога, година – година, време нема значаја. Крупна заслуга тражи награду. Тек после „велике дипломатске победе“ направљен је трошковник.

Да су спољни послови јако деликатна и скупа делатност знали смо и раније. У тим сферама, које су мистериозне као и свака тајна служба с јавним одразима, није познато шта се све и коме плаћа. Уосталом, зар после 2000. године нисмо имали гомилу пијаних амбасада, а да екселенције нису ни знале у којим су државама представљали ову нашу.

Али, бар су уживали. Да се не лажемо, такав је то посао. Борци за преврат, драга бића нових лидера из бирцуза – добијали су синекуре у егзотичним местима. Дипломатија више није била занат, него политика, стари вукови су устукнули пред јуришницима из милитантне дневне политике. Тадић је формирао јуниорски дипломатски покрет, са идејом да тамо буду сви његови људи, као уосталом и на свим другим местима.

О томе шта је Вук Јеремић урадио за државу, има екстремно противречних оцена. Тек ће се знати кад овај млади ветеран обзнани своја искуства о томе зашто нисмо тамо где смо могли да будемо. И где су ту његове крупне заслуге а које још веће брљотине. Али, ако само мало „посрбимо“ Кенедијеву патриотску поруку нацији, можда је могуће рећи: Више није важно шта је Јеремић урадио за Србију, битно ја шта она може да уради за њега!

О томе се говори ових дана. Влада је наводно нашла и одобрила нешто пара (више од два милиона долара), али испада да је то за Вука и његову историјску мисију недовољно, чак мало. Избио је скандал, тако пријемчив за државу која је већ на ивици колективне беде. Паралеле су непријатне, и по Вука и по техничку владу, која столује само телефонским контактима. Финансијски колапс никако не трпи расипничке планове у стилу: сирома` сам ал` сам много бесан!

Случај са Јеремићевом њујоршком авантуром казује нам да је владајућа елита заиста изгубила неке важне контакте са стварношћу. Ако их има, она их игнорише признајући као реалност само свој затворени свет. Зар је заиста новом председавајућем УН потребна прескупа свита, осим ако та сувишна групација нема смисла у показивању значаја В. Ј.? Цифре су вртоглаве, чак и ако се суме за разне безвезне делатности преполове.

стога је врло занимљива полемика између партијских колега (Ђиласа и Јеремића) која показује да има тешких напуклина и трулежи у тобожњем монолиту ДС. Кад је Ђилас јавно оплео Јеремића за безобразну нескромност и беспризорност, овај је одговорио: Аха, а мост на Ади? Колико си дао за мост на Ади?

Да ли се то Тадићева политичка младунчад игра са свима нама, показујући да и после политичких пораза нема снаге за контролу њихове бахатости? Тадић то не може, више и не уме чак и ако жели. Сувише је резигниран да би мирио претенденте на престо, а за то време отиде лађа без скелеџије.

Из ње ће се бирани српски тим искрцати код Кипа слободе, одакле ће „свецки преседник“ кренути у своју једногодишњу владавину. То је велика част, а част у Србина скупа је као сам ђаво.