ИМЕ УЛИЦЕ

Генсек радикала, Александар Вучић, најавио је нова плакатирања. Не зна се који ће булевар изабрати и кога ће од својих омиљених јунака окачити на зидове и бандере. Али, радикали неће дозволити да њихове поставке било ко скида. Иначе би могло да дође до сукоба лепилаца и бранилаца налепљеног. А то смо више пута видели: своје етикете могу да сачувају само оне политичке групације које имају најјачу подршку. То јест, најбоље батинаше.

Вучић је на свој увређени начин довео до апсурда једну дневнополитичку игру са београдским (и другим) улицама. Људи заиста више нису сигурни где станују, нити куда их таксиста вози. Тако да више нема ни чуђења: не зна се шта је име улице а шта провокација. Нити где престаје политика а почиње историја, чије су заслуге мање а кривица већа. Шта је злочин а шта јунаштво, ко у томе носи четку, стубе и лепак. И ко је такве занатлије уопште послао у поноћне мисије?

Тако је било и са булеваром који је тек добио име покојног премијера Зорана Ђинђића. Једног јутра људи су видели да ипак (привремено) живе у улици генерала Младића. Они што кришом лепе плакате брзо су се удаљили са лица места. Активисти ДС-а који су поскидали ’артије, много су изнервирали радикале. Зато ће они узети ствар у своје руке: свако има права на свој надрипатриотски став.

У време своје највеће националне славе, Младић о радикалима и њиховим оружаним формацијама није мислио ништа добро. Напротив. Али, то њима не може одузети право да га сматрају својом иконом, јер се човек већ годинама не јавља и не изјашњава ни о чему. Можда му је и свеједно што се преко његове тражене главе сабирају јефтини родољубиви бодови. Бегунац у тој утакмици не учествује, он само чува нешто што сматра својом слободом.

У ноћи кад је Србија коначно добила владу, радикали су поново бранили Младића. Војна полиција је тражила неуморног српског хајдука у војном хотелу "Делиград". Тамо дакле где он никако не може бити, осим ако није безнадежно глуп. Младић је више пута показао да му не мањка памети за избегавање најгорих могућности (најгорих за њега). Да тога нема, ниједна тајна служба на свету не би стигла да га сачува.

Тако Младића месецима нико не дира, и он је потпуно изван занимања власти. И то док је трајао изборни и постизборни вашар. А онда људи почну да га траже на последњем месту где би могао да се сакрије.

Јесте, то је био "волеј" за радикале, савршена прилика за лагодно и безобразно образлагање празне и врло досадне патриотске демагогије.

Тада се у опасном вртлогу затекао и премијер Коштуница. Морао је да објасни шта се то догађа пред поноћ усред важног посла. А тај се посао завршава у последњем часу, како то код нас иначе бива.

Премијер се некако извукао из непријатности, тврдећи да акција "Делиград" није потекла од владе. Мада он отприлике наслућује коме би таква лудост управо тога дана могла да падне на ум, но неће о томе...

И није. И Младић није ухапшен те ноћи, као ни много пута пре тога. Већ дан касније чули смо верзију да човек одавно није у Србији. Али, из владе стижу све одлучније изјаве: да ће хашке обавезе бити испуњене. Чак је и премијер у студију РТС-а коначно изговорио Младићево име. У смислу да ће се тај човек ипак наћи у Хагу.

Оне ноћи у војном хотелу, генерала или његове сараднике или нешто треће, тражила је војна полиција. Са уредним налогом за претрес, за сваку собу посебно. Не знамо шта су очекивали нити шта су нашли, осим очаја осиротелих станара.

Ипак ће Ратко Младић снажно утицати на судбину ове владе као што је узнемиравао и претходну. Али, на сасвим различите начине. До избора власт је своју интерну стабилност могла да дугује само наставку генераловог хајдучког живота. Данас, са истим премијером, лакше би им било да се драма коначно заврши.

Ма какав успех нови кабинет имао у ширењу оптимизма о коалиционом складу, изгледа да није сасвим тако. На кога је премијер јавно посумњао оне ноћи? Можда на одлазећег министра одбране кога је сам изабрао, али га никада није учинио чланом своје владе? Или на генерала Поноша, који је био предмет припросте политичке трговине у преговорима о расподели власти. ДСС никада није пристао на њега, а ни СРС. Али, у вечери кад је коначно изабрана влада, само су радикали извукли неку вајду од безвезне акције војних снага безбедности.

Тако је отпала оцена о "координацији свих снага и служби" у трагању за хашким бегунцима. Није било чак ни елементарне информације између полиције и војске о томе шта се догађа.

Вест о томе у којој улици живимо сутра, можда нам нико неће саопштити. Видећемо сами, после буђења.