Био си племенит, био си битанга...

Краљево – На новом краљевачком гробљу, горе на узвисини званој Барутана, један споменик привлачи већу пажњу пролазника него остали. Издваја се по епитафу, поруци будућем покојнику а, можда, и јавности. На том споменику уклесано је име и презиме Крстине Лазовић, која је преминула 2009. године у 75. години живота, али и њеног супруга Славка, који је још међу живима.

Њихов син Верољуб и њему је наменио део споменика, остављајући место за запис датума смрти. Добро, ради се то, јефтиније је и рационалније и није неуобичајено. Али, реткост је порука са наличја овог споменика, која је упућена оцу Славку Лазовићу. Она дословно гласи: „За живота свога није допринео ништа. Никакав отац, још гори супруг. Био је алкохоличар, олош и битанга...”

На страни покојне Крстине још је мало критике упућене Славку, па је ту уклесано: „Једној дивној жени, као што си ти била. Знаш да не заслужује место поред тебе. Опрости ми, мајко, и хвала за све.“

Читајући ова два епитафа понеко је изненађен, зачуђен, понеко мобилним споменик фотографише, а има оних који се не уздржавају од коментара. Уз већинско неодобравање и образложење „па макар да је све истина“ чули смо и похвале аутору порука: „Свака му част, ко зна какав је то човек“.

Неко, филозофски прозбори „боље овако, него лажно и у животу и у смрти“ или, како у кафанској расправи неко закључи: „Боље истинит епитаф него лажан, а истинита шапутања, подсмех и препричавања“. И, ето, ове поруке са споменика изазвале су пажњу и полемику, знатно већу од оних клишираних „био је племенит, био је узоран...”, односно самим тим што нису у складу са изреком „о покојнику све најлепше“. А, ко је у праву тешко је рећи.

То не пресуђује ни закон, јер питање смисла садржаја порука са споменика, бар делимично, не третира ни актуелни закон о сахрањивању и гробљима, срочен још 1977. године. У њему је само садржана забрана да се на споменике не смеју стављати „натписи који имају антисоцијалистички и непријатељски садржај који повређују патриотска осећања, идејно политичко и самоуправно опредељење радних људи СФРЈ“.

А, можда би овом времену прилагођени прописи нешто могли рећи о томе, поготово о следећем епитафу на старом краљевачком гробљу, који је налик на рекламу за алкохолних пића. Јер, са споменика бивши кафеџија Алекса Ружић стиховито поручује: „Ко пије умријеће, а ко не пије прије ће. Пијте браћо, кад се умре тога овамо више нема...”

И, још једна прича потекла са споменичког обележја кружи овим крајем. Наиме, на каменој плочи, покрај пута од Врњачке Бање према Гочу, одавно стоји запис: „На овом месту вуци убише жену Миљка Радичевића, из Станишинаца. Спомен подиже унук, син Владимира Радичевића, званог Рака Масаџија са женом Милојком из Новог Села...”

И, тако редом после податка чија је убијена супруга била, па о онима који спомен подижу, име жртве за „неимаре“ споменика било је неважно па га и не помињу.