Рука руци

Коме, када, како и зашто треба пружити руку ових дана било је првенствено политичко а не питање етике, емоција или евентуално бонтона. Из Србије се, у том смислу, у последњих неколико година, рука, симболично говорећи, пружала унаоколо без много задршке, између осталог и као званично извињење за догађаје из деведесетих.

Но, шта год политичари чинили, и онда када су народе свађали, и сада када би да их мире, сопствено животно искуство сваког појединца, сваке породице, сваке генерације једина је солидна основа за изграђивање аутентичног односа према другима. Испод државне политике, која је склона да прагматично уопштава и упрошћује, свесно избегава, пренебрегава или заборавља, тиња живот који се састоји од непосредног, личног доживљаја, од дугог и јасног памћења. Тек кад се та два слоја прошлости и та два тока садашњости приближе – јер поклопити се неће никад – на простору „од Триглава до Ђевђелије” руке ће се међусобно пружати равномерније и искреније.

Протећи ће до тада још много воде Савом и Дунавом, Неретвом и Дрином, Ибром и Вардаром... Као што ће бити потребно много више времена (напора и храбрости) за медијски допринос разбијању а не стварању и одржавању стереотипа о деведесетима. Што се тиче телевизија у Србији, део тог њиховог посла урадили су странци, до сада знатно више у другом него у првом смеру, наравно. Али, ипак, има охрабрујућих примера.

Као што је недавно чешка емисија „Отето Косово” показала ауторску спремност на истраживање и сведочење без предрасуда и пропагандних циљева, тако је ових дана било и са норвешком емисијом „Издани град”. Ова прича о Сребреници имала је временски шири и смисаоно дубљи опсег. Оле Флиум био је спреман (и упоран) да представи политичко-војни и међународно-локални контекст збивања из јула 2005. године, да пронађе нове податке и доказе о актерима (инспираторима, егзекуторима и жртвама)... Има, очито, још чињеница, учесника и сведока који би могли да употпуне истину и јавну представу о „случају Сребреница”.

Само прогласити „геноцид” или само признати „ратни злочин” и „масакр” не дотиче се суштине, не обећава да ће се појмити и прихватити пуни смисао оног што се стварно налази иза таквих термина. Без тога, тешко да ће овде икад рука руци кренути спонтано. Па кад неко трећи, странац, добронамерно помогне да се на обе стране сазна и разуме шта треба – добро је и хвала му.

А баш ових дана, у једном сасвим другачијем ТВ послу, у жанру који није ништа мање престижан од истраживачког документаризма, уверавамо се како су наши ТВ ствараоци у свему дорасли страним колегама. Опет је садржај смештен у време ратно, али од пре седамдесетак година. Реч је о играној, и то хумористичкој, серији. Гледајући данас паралелно репризу домаћег „Балкан експреса” (РТС) и британског „Ало, ало” (Авала), може ли се лако оценити шта је боље по свим елементима остварења и шта доноси више гледалачког уживања? Ипак – наше а светско!