Портрет без рама: Јован Кркобабић

Лепо је човек рекао да није ни Меси, ни месија, али га ипак појединци посматрају као веома вештог играча на српској политичкој сцени, а неке колеге пензионери и као избавитеља који им последње четири године држи главу изнад воде. Сада ће Јован Кркобабић, 82-годишњи лидер Партије уједињених пензионера Србије и омиљени јунак стрип-цртача последње четири године, имати прилику да покаже и радничкој класи шта уме и шта може. Ако га синдикати не буду „минирали” надомак циља.

Док је Кркобабић био само потпредседник одлазеће владе његов пензионерски статус и поодмакле године као да нису превише боли очи. Када је објавио да ће у будућој влади бити и потпредседник и министар за рад и социјалну политику синдикалци су закључили да је враг однео шалу и мандатару Ивици Дачићу поручили да би „било смешно да у Србији о судбини света рада одлучују пензионери – један с места директора Националне службе за запошљавање, а други са места министра рада и социјалне политике”.

Прво место, незванично, планирано је за Јовановог сина Милана, потпредседника странке. Син је такође пензионер и, према неким информацијама, важна „ставка” у преговорима о влади и узрок неких изнуђених потеза оца Јована, за шта у странци, како се може чути, имају разумевања јер је „Јова слаб на сина”. Млађег Кркобабића, наравно, љуте такви медијски написи, па је вероватно са задовољством недавно поручио коалиционим партнерима да израчунају колико посланика без њих имају.

Напад синдикалаца је прилика да се још једном потврди Кркобабићева снага у тројној коалицији СПС-ПУПС-ЈС. ПУПС-ов посланички клуб у републичком парламенту има 12 чланова, док му је пре четири године било дато само пет посланичких места. Успешном преговарању помогла је велика тражња за „пензионерима” – све значајније странке уочи ђурђевданских избора „отимале” су се за њих. Увек елегантно одевени и одмерени Кркобабић је, пак, показао да уме да изабере добитну комбинацију – коалиција са Дачићем и Палмом је после четири године у власти освојила, како „Крка” воли да истакне - 140 одсто више гласова него 2008, а ПУПС вероватно више мандата него што би добио у било којој другој варијанти.

Захваљујући томе успео је да у коалициони споразум за будућу владу унесе неке захтеве ПУПС-а од којих се Фискалном савету диже коса на глави и око којих ће се вероватно водити битке са ММФ-ом – нема замрзавања пензија (али ће њихов раст, као и раст плата, у првој години владе бити усклађен са реалним могућностима буџета) и свим пензионерима који имају мање од 15.000 динара месечно биће исплаћена тринаеста пензија у висини од 15.000 у четири једнаке рате.

„Број 1” аланфордовске српске политичке сцене, како неки воле да кажу, сада мора да осигура спровођење ових тачака споразума. И мада се из његових изјава свих ових година може закључити да би, да није ПУПС-а, пензионери поумирали од глади јер неко стално жели да им закине право на пензију, треба напоменути да још није испуњено обећање од пре четири године – да просечна пензија буде у висини 70 одсто просечне плате. Због кризе, наравно.

Биљана Баковић