Марика

Аутобуска станица на Зеленом венцу је, као и обично, препуна људи. Међу њима је и једна невидљива жена. Незграпна, јер испод отрцане одеће носи натрпане новине да би се заштитила од београдске зиме, она је за већину нас потпуно неприметна, а ако нам се погледи случајно сусретну, журно окрећемо главу у страну гоњени неким чудним осећајем кривице који у нама изазива туђа несрећа. Њено лице више није способно да покаже емоције. Прошло је много времена од кад је последњи пут с неким разговарала. Помислих како је некада можда имала своју породицу. Имали су аутомобил, вероватно Заставу, ишли на море, зимовање...Смејали се...

Јул 2012, Будимпешта

Сваког уторка у оближњем спортском центру играм фудбал са још неколико колега. Чак и у време кризе, посла за инжењере овде има много више него што може да се постигне, па је након 10, 11, а некад и 12 сати проведених у канцеларији спорт пре свега потреба, а тек онда задовољство и прилика за дружење. Данас је уторак.

Враћам се у мали изнајмљени стан у Будиму уживајући у звуцима и мирисима лета, врелини ваздуха и осећају смирености који ме увек испуни после интензивне физичке активности. Мисли ми лутају и ја пуштам да ме опажаји и асоцијације носе кроз простор-време: Мушкарац и жена крај мене разговарају на Руском и ето мене у Лондону – зима је, а кнез Рјепнин слуша како му је жена пала док је излазила из аутобуса. Боли га то. „Црњу волим много више него Андрића“, помислих, а онда ми на памет пада Микеланђело, кога је Црњански у свом животу доста проучавао. Да од Микеланђела стигнем до папе, Рима и Фиренце није ми пуно требало.

На тротоару, две црвено-црне бубе које, као вагони трамваја, спојене иду једна за другом провозаше ме кругом двојке и оставише на Калемегдану. Неколико тренутака касније, ту је и један наш политичар да ми објасни како у називу Калемегдан префикс „Кале“ заправо значи брдо. Са брда сам прешао на врбу, с врбе на грожђе, а одатле на разлоге због којих сам пре шест месеци напустио Србију.

У стварност ме враћа женски глас који ми се обраћа из непосредне близине. На степенику, испред затворене књижаре, седела је ситна погрбљена жена рашчупане седе косе и јела кифлу. Мрве су јој падале на крило и на неколико препуних прљавих кеса у којима се по свему судећи налазила сва њена имовина. Обатила ми се на Мађарском. Иако сам врло добро знао о чему је реч, на истом језику узвраћам да Мађарски не говорим баш добро и покушавам да продужим даље. „English?“, упитала је. Застао сам изненађен. „Немам пара за храну. Да ли бисте могли да ми купите нешто за јело?“ Има тако благо лице. Нисам могао да је одбијем.

Узела је један хлеб, вајкрем и воћни сок, па смо заједно кренули ка аутобуској станици. Рекао сам да се на њој види да је била веома лепа кад је била млада. Као да је само на то чекала из једне од кеса извадила је старе фотографије и почела да ми их показује: „Ово сам ја на Куби.“ – млада, витка и насмејана, на рамену је држала торбу са штаповима за голф – „Тамо смо живели током седамдесетих година. Куба је дивна. А ово је на Канарским острвима.“ - опет штапови за голф – „Освојила сам путовање у једној наградној игри.“ Фотографије су се ређале једна за другом - Чехосолвацка, Совјетски Савез, Шкотска, Енглеска, гимназија, факултет...

Прича ми како је на Куби научила да плеше, а затим је, ту на станици, заиграла самбу, па онда румбу и на крају, после неколико секунди присећања, валцер. За тих 90 минута, колико смо стајали на углу улица Bocskai и Vinceller, у кратким цртама ми је испричала већи део свог живота. Говорила је о путовањима, удварачима, љубавницима – добрим и лошим, о својим родитељима, дипломатији, опери...

С времена на време би застала и погледала у страну пуштајући да јој коса падне на лице не би ли тако сакрила сузе у очима, а затим би само одмахнула главом и прешла на другу тему. Док је говорила, мешала је Шпански, Енглески и Руски, а кад не би могла да се сети неке речи, пребацила би се на Мађарски. За смрт је користила свима разумљиво „пуф“ да би дочарала како је неко одједном нестао из њеног живота. Реченице су јој биле неповезане и много тога што је рекла нисам разумео.

Помислио сам да је у њој од самоће нешто пукло, да јој се у глави нешто бесповратно откачило, или да је једноставно заборавила како да разговара с људима. Можда је у исто време желела много тога да ми каже, јер је знала да ћу на крају рећи да морам да идем и да ће ту бити крај тог предивног путовања у прошлост у којем је још једном играла пачангу на тераси хотела у Хавани, и на плажи у Сочију слушала нежне речи Владимира Томова, Бугарина у којег је била заљубљена пре много година.

„Ово су моји родитељи у Бурундију, у Африци“, наставила је показујући ми стару црно-белу фотографију. „Мој отац је био прави господин.“

„За Вашег оца баш и не марим превише“, рекао сам, „али мајка Вам је била прелепа“. Гласно се насмејала и благо ме одгурнула. Негде дубоко у њој, схватих, јос увек је жива девојка која се смеши са фотографија.

Неколико пута сам покушао да кренем, али би ме Марија, или Марика, како ју је пре више од пола века звала једино њена професорка клавира, сваки пут ухватила за руку и почела неку нову причу. Ипак, на крају је морала да ме пусти. Отишли смо на супротне стране.