Планирање српског злата

Када смо јуче најбољег математичара на планети питали шта је потребно да би се вратио у Србију када заврши студије на Оксфорду, он је „као из топа” одговорио: „Није битна плата, већ услови рада, да могу да се усавршавам у иностранству, идем на семинаре…”

И ето одговора свим оним мудрацима који годинама покушавају да некако зауставе одлазак брилијантних младих умова из Србије.

Први предуслов је да друштво и држава промене однос према образовању, науци и култури: да се професор уважава, да се цени знање и диплома, да влада не издваја најмање пара за образовање и да тај новац не троши углавном на плате, да тема дана не буде питање о Јелени Карлеуши на пријемном испиту, већ успех наших математичара у свету...

Други је да држава плански шаље младе људе на специјализације, стручне обуке, докторске или постдокторске студије у иностранство, посебно за она поља где немамо образовног кадра, са уговорима да се врате и раде одређено време у Србији, да примене то знање које су стекли. То је стари образац који је Србија примењивала још 1839. године.

Треће, неко већ једном мора тачно да одреди колико ће нам за десет година бити потребно информатичара или хемичара, неко мора да олакша и појевтини процес нострификације сведочанстава, неко мора да среди школе, факултете и студентске домове...

И четврто: корупција. Младима и талентованима, и не само њима, мука је више од индекса, диплома и посла преко везе. Они траже да се запошљавају по квалитету, да онај ко вреди то може и да покаже, а не да пресуђује новац, партијски или родбински кључ.

Наши читаоци су у бројним коментарима предлагали да младом Теодору фон Бургу држава купи стан, други су рекли да нема ни говора о подршци елити када је држава свој однос показала укидањем Министарства науке и када наши ђаци за свако такмичење преко границе морају да обијају прагове не би ли сакупили паре за авионске карте.

У читавој причи о односу државе према талентима, неко се досетио да оптужи и медије, који у ударне вести стављају оно што није лепо лице Србије. „Политика” је најбоље ђаке и студенте стављала на прву страну и увек ће то чинити. Како смо јуче чули, уз шалу док су момци окићени медаљама седели у нашој редакцији, неки од њих и неке нове наде, следеће године у ово време, памет и боје Србије браниће у Колумбији. Фонд за такмичења је оформљен, а директор Математичке гимназије нам је рекао да му је до сада најдража анонимна донација од 200 динара, вероватно неког ђака.

Зато, док се бира састав новог националног тима (јер четворо од шесторо момака из ове победничке екипе наставља школовање у иностранству), ’ајмо да дрешимо кесу док је време и позовемо компаније, појединце, бивше ђаке…

А држава нека већ једном преломи и прво таленте новчано подржи, онда злато задржи у земљи и на крају (или почетку) почне да планира следеће медаље. А сигурно ће их бити – да се кладимо у 200 динара.