Подижемо „Споменик Мајклу Џексону”

Бранислав–Бане Трифуновић једнa је од младих звезда српске позоришне и филмске сцене. У мјузиклу „Коса”, који је недавно игран 100. пут, он је, по казивању редитеља Кокана Младеновића, једна од три „ударне игле”.

Рођен је 16. јануара 1978. у Крушевцу. Потиче из глумачке породице: брат је Сергеја (40) и син Томислава.

Основну и средњу школу завршио је у Ужицу, Академију уметности у Новом Саду у класи професора Петра Баничевића. Стални је члан Атељеа 212. Живи у Београду.

Ко вас је извео на сцену?

Породична ситуација. И Сергеј и ја смо, практично, проходали у позоришту. Отац је био глумац, а мајка службеник у позоришту. Нас двојица смо ту боравили као у обданишту. И тако је то кренуло.

По чему памтите Баничевића?

По томе што у почетку наше сарадње нисам тачно знао зашто професор нешто прича, а онда сам схватио да је све о чему нам је говорио имало велики значај за наш улазак у глуму. Дубоко је био укорењен у посао за који нас је припремао. Потпуно је, у свему, разумео позориште. И био је један од ретких људи који је мене разумео. Дозволио ми је да радим већ после прве године. И на томе сам му бескрајно захвалан.

Да ли знате свој пут у глуми?

Мени је то као и у животу. Немогуће је да се потпуно одредим. Лакше ми је да кажем: „Нећу овако да играм ову улогу”. Али, то „нећу” некоме често постане „хоћу”. Засад знам шта нећу и то нећу још није постало хоћу. А нећу да се бавим оним што ме не занима и што не желим ни да слушам, ни да гледам.

Ко су вам узори?

Ја не персонализујем тај став. На мене често не утиче само појединац већ екипа. Све оно што је, по мојој процени, добро одиграно, упијам и анализирам. Додуше, има глумаца које волим, али не значи да су ми они узори.

Шта је за вас Атеље 212?

Атеље је, са Југословенским драмским, по глумачком саставу, најзначајније позориште на овим просторима, па се тај глумaчки тим, фудбалски речено, може сматрати државним тимом Србије. Мој пут до те екипе био је дуг осам година. Академију сам завршио 2002, а у Атељеу сам од 2010. Пре тога сам прошао кроз позоришта у Сомбору, Новом Саду, Крушевцу. Био сам и тамо и овде.

Где вас је одвео филм „Тамо и овде”?

У том филму смо сликом и текстом желели да направимо поређење између Њујорка и Београда и у томе смо успели. Редитељ Лунгулов нас је поделио. Овде Дејвид Тронтон и Мира Карановић, тамо ја. Све је то деловало лепо и узбудљиво. Филм је био убедљив и на фестивалу „Трибека” у Њујорку. По жељи публике приказан је још два пута.

И шта следи?

Сад Лунгулов припрема нови филм с Американцима. Наслов нове приче је по свему обавезујући. Зваће се „Споменик Мајклу Џексону”. Снимање почиње првог октобра. У екипи ћемо опет бити Мирјана Карановић и ја, па Драган Бјелогрлић, Наташа Тапушковић...

Да ли имате братских планова?

Сергеј и ја имамо одређене идеје за заједнички рад. Али још не знам кад ће то што планирамо и да се деси. О томе ћемо причати кад за то дође време.

Како себе доживљавате?

Јако сам критичан према себи. Увек мислим да све може да буде и боље. А понекад се плашим да нисам довољно строг према улози коју имам. Врло ретко сам потпуно задовољан својим учинком. Ипак, најважније је да ме све то држи будним.

Шта је у глуми најважније?

Једна улога може и да се посрећи. Али, да би глумац направио низ добрих улога мора, пре свега, да има велико образовање. И то се види. Кад такав глумац стоји на сцени, под рефлекторима, прича или ћути, свеједно, он зрачи неком унутрашњом снагом која нам говори ко је и шта је он. Много тога мора да се догоди у животу глумца да би се стигло до тог најважнијег израза у глуми.

Какви су односи глумаца ван сцене?

Дружимо се колико нам време то дозвољава. Има ту разних разговора о свему. Највише о ономе што радимо. Али, питање је колико су те приче искрене. Волим добро промишљене критике, а не импулсивне и острашћене процене и оцене догађаја на сцени.

Шта вас љути?

Страшно ме љути површност и лаж у свим односима. Љуте ме колеге које касне, које не поштују ансамбл. Љути ме та врста непрофесионалности и ниподаштавања посла којим се бавимо.

Чега се одричете у име глуме?

Волим посао који радим. Могу да га радим цео дан, па да то и не осетим. Наравно, тада трпе неке ствари, неки односи, а да то и не примећујем.

Како носите славу?

Немам тај проблем. У овој земљи нема пуно славних и популарних људи. Има само познатих. Јер, слава се заслужује годинама. По томе, о нама ће, можда, неко да прича кад нас више не буде било.

Колико разумете друге?

Некад и превише. Али, морам да признам: како време пролази све је теже веровати људима, па их је све теже и разумети.

Како планирате живот?

Прилично сам на земљи. Не опседају ме неке нереалне идеје. Увек правим врло реалне пројекције. Додуше, могуће је, понекад, визију видети и као циљ. На пример: у овој земљи је визија да снимим филм, па то делује нестварно, а ми у томе некако успевамо. Ево припремамо филм „Одумирање”. И то је сад врло известан план.

Који значај дајете јелу?

Храним се доста добро. Рано сам научио да кувам. И добар сам кувар. Мени је кување инспиративно и никад досадно, већ напротив забавно.

Кад крећете на одмор?

Не могу то да планирам. Радићу целог лета. Тако да ништа од одмора по ко зна који пут.

Имате посао који волите, а љубав?

Пуно тога мора да се склопи да би таква веза могла да функционише. Наравно да је љубав увек најважнија, али велики значај има и животна снага два бића која имају жељу да буду заједно. Та снага мора да буде јача од свих мука до којих они могу доћи на пута до заједничког циља.

Да ли је циљ брак?

Задржавам одговор за себе.

Чиме подижете расположење?

Тишином! Кад у послу много причам прија ми тишина. Мене тишина може да смири и полако уведе у ведро расположење. Посебно кад се бавим глумом или продукцијом, као сад.