Мајстори нужне одбране

Који ће срећник наследити Шутановца? Изгледа да то може бити свеједно. У победничком надахнућу Александар Вучић нам је открио да у његовој странци има више хиљада људи способнијих од Д. Ш. Да ипак није мало претерао?

У ствари, положај министра војног много је година биоугодно место за људе жељне аматерског командовања. Оно јест, то је политичка функција, али не и запуштени страначки забран. Веровало се да је систем одбране важан стуб сваке озбиљне државе, али држава је пречесто остављала бојно поље недоученим аспирантима, осредњим људима жељним узалудних похода.

Да сад не набрајамо српске Дон Кихоте, који би можда и засмејавали народ да није сувише тешког бремена које су пребацивали један другоме. Ево, Првослав Давинић је по пети пут невин, остаје му само да се отресе сателита, и мирно настави да у Сремчици пише одбрамбена сећања.

Онима који су били пре, а и после њега, још нико није зирнуо у поштење. Тај чаршијски стереотип о политичарима „који грабе”, примио се лако, али се похабао још лакше. Све оне агенције и антикорупцијске комисије (ако се тако зову), још нису истерали на чистац ниједног алавог носиоца јавне моћи (ако се то тако зове).

Нису због тога што механизми власти арогантно негирају озбиљну позицију њихове контроле. Дакле, све се може прилагодити сили којој је таква козметика насушна. Видели смо шта све не може Уставни суд кад хоће, а шта може кад неће.

Наравно, и правна сигурност је одбрана земље, али и ова се тврдња, као и све друго, може узети са оправданом зебњом.

Гарнитура Министарства одбране, која одлази ових дана, ипак је успела да релацију своје важне делатности са јавношћу врати у прошлост. А то ће рећи на ниво релативно приметног агитпропа. Идилично стање је углавном персонификовао министар лично, а систем одбране проглашен је савршеним производом његове интересне олигархије.

Али, није баба оно што мисли да јесте, него онаква како је село види. Трагедија на Пасуљанским ливадама открила је смртоносни аматеризам на важним местима. Тачно оно што је пре скоро четири године рекао генерал Здравко Понош. А затим га је шеф државе сменио, уз образложење: „Понош је један од најбољих генерала у окружењу, али изашао је из оквира својих надлежности, и смена је била неизбежна!”

Свака му је на месту. Шутановац је лако преживео кадровско самоубиство „најбољег генерала”. Али није могао и неће моћи партократско руинирање великог система, и пад ДС-a с власти, чему је свесрдно допринео.

Да није било трагедије на ливадама, да се није омакао тај малерозни изборни пораз, министар би, можда, своју кућу на Врачару дозидао у миру. Има много сумњи око тог неимарења, и оне су дошле у најнезгодније време, таман кад је одлазећи председник Тадић као бескућник морао да напусти рентирану резиденцију.

На том нивоу могли смо да појмимо неке апсурде који долазе из привида власти, моћи и бесконачног трајања угодности. И две крајности, или можда две опречне опсене: на једном полу исте групације шеф без крова над главом, на другом слободни, раскошни зидари, по свом ћефу и за инат свима.

Да ли су то призори из истог фантастичног политичког стрипа, можда нећемо сазнати. Али, при крају министровог мандата на видело излазе подаци да војне паре нису трошене како ваља. Тачније, није било разума у располагању новцем, огромне суме су одлазиле због неспособности струке да изабере најбоља решења.

Наравно да свако расипање (ремонти старе, набавке нове технологије) доводи у сумњу разлоге за такву небригу, па одмах призива чаршијску дунђерску синтагму „да се ту неко уградио!”

Нова власт, која је ваљда на видику, обећава да ће испитати све сумњиве послове. Добро, то смо и раније чули и слушали. Ствар некако дође до реформисаног и дореформисаног судства, а на крају се не може доћи до речи од невиних.

Тако да неће бити сумње ни у чедност ових који одлазе. Али, ипак, неко би могао да се позабави замршеним и често мрачним механизмима извоза српског наоружања. До пре неколико година, оружари су били у сталном штрајку, а наменска индустрија пред колапсом. А онда се догодило чудо, па је српски извоз наоружања постао најзначајнија експортна ставка.

Да је оружје роба као и свака друга, не би било збора. Али, видите, у Србији не постоји етика извоза опасних ствари, не зна се ко и коме доставља убојна средства. Има неколико фирми, ћерки и унука, које су настале од експортског мастодонта бивше Југославије, који и даље постоји. Од мрачних тајни, до опаког, илегалног кријумчарења, само је један корак.

Уосталом, наши извозници своје тржиште налазе у земљама Трећег света, тамо где је извесно да може доћи до окршаја. Па нам се догоди да се муштерије побију, и једно време останемо без тржишта. Али, ратови су заводљиви, има их на све стране.