Породица самоуких уметника

Свилајнац – Љубинка и Радиша Пантић и њихов син Зоран из Гложана код Свилајнца баве се разним врстама уметности и сви су самоуки. Њихово двориште и кућа украшени су мозаицима од каменчића и скулптурама, а просторије, препуне дубореза и иконописа, подсећају на галерију. Љубинка помаже Радиши да украшава каменчићима, а он је и дуборезац, сликар и скулптор, а Зоран који је по занимању вероучитељ је иконописац и песник.

– Прво смо почели да кречимо и лепимо тапете за новац. Били смо млади и ништа нам није било тешко. Пустили бисмо музику и радили по читав дан. Пољопривреда нам је била на првом месту – каже Љубинка за „Политику“.

Радиша каже да је почео да слика чим је дошао из војске. Основе ове уметности показао му је поп Станимир Трифуновић, али му је занатске тајне открио Драган Нецић, познати свилајначки сликар. Пошто није могао да набави уљане боје, сликар Нецић га је научио како се припрема туткало којим се прво премазује платно, па онда и како се прави смеса од цинквајз прашка и ланеног фирнајза.

– Сликарство сам мало запоставио, јер сам пре три деценије почео да сакупљам каменчиће крај Мораве. Сакупљао сам камен по камен и стављао их у џак. Данима сам то радио, али ми није представљало проблем, јер сам уживао у прављењу мозаика од тог разнобојног камења – додаје Радиша.

Пре десетак година почео је да ради дуборез. Најчешће ради иконе, мада мотиве налази и у свакодневном животу. Приказује поткивачки и ковачки занат, ткање на разбоју, мужу крава, сакупљање сена и остале пољопривредне послове.

– Једноставно, ја сам сваштар. Радио сам и таписерије, везао јастуке, научио сам да свирам хармонику. Најпоноснији сам на Шумадинца, кога сам исклесао од дрвета, човека с хармоником, кога сам направио од бетона, као и на скулптуре са ликом Карађорђа и ресавског јунака Стевана Синђелића – додаје Радиша за наш лист.

Његов син Зоран, који предаје веронауку у две основне школе, самоуки је иконописац. Док је био млађи бавио се сликарством по угледу на оца, а најрадије је сликао портрете, пејзаже и мртву природу.

– Онда сам завршио богословију. Када сам 1990. године урадио прву икону, схватио сам да сам пронашао себе. Урадио сам преко 100 икона, а многе сам поклонио манастирима и пријатељима. Објавио сам и четири збирке духовних песама – наводи Зоран за „Политику“.

З. Глигоријевић