Држава штити отете војникe

Ниш – У Служби за заштиту људских права Владе Србије ових дана обављени су први разговори са Бобаном Миленковићем, из Врања, припадником регуларне Војске Југославије у пролеће 1999. године, који је био киднапован и месец и по дана провео у логору ОВК на Косову и Метохији и у тајним затворима НАТО и ЦИА у Албанији и Немачкој. После писања "Политике", средином фебруара, о голготи коју је у априлу и мају 1999. године доживео и преживео Бобан Миленковић, који је био ратни заробљеник ОВК, као и Шефко Таировић, такође српски војник, чија је исповест у "Политици" објављена прошле јесени, у српској влади је одлучено да се предузму конкретни кораци на утврђивању околности под којим су ова двојица младих војника била отета, мучена, злостављана и малтретирана у затворима на тлу Европе, за које се није знало.

Истина је избила на светлост дана после скоро осам година, а сада се с правом очекује да надлежни државни органи Србије предузму све да се у потпуности расветле страдања двојице младих људи, чије заточеништво је потврђено и у многим међународним институцијама за заштиту људских права и хуманитарним организацијама и фондовима.

– Разговарао сам неколико сати с људима из трочлане комисије Службе за људска права Владе Србије. Забележили су целу моју причу, од 13. априла, кад сам заробљен у заседи на Кошарама, близу српско-албанске границе, до ослобађања из заробљеништва. Причао сам им и о пребацивању у логор ОВК на Космету, у којем сам зверски тучен и мучен, везан, у ланцима провео три дана, до иживљавања која сам доживео у наредна четири-пет дана у затвору поред Тиране у Албанији. Рекао сам им да за све то време нисам добијао ни воду ни храну, и да сам био подвргнут страшној тортури и мучењу, с везаним рукама и ногама, и повезом преко очију. Владини службеници саслушали су и други део, о томе како сам авионом пребачен у НАТО базу у Манхајму, код Франкфурта, у Немачкој, где сам провео наредних месец дана и где сам поново био подвргнут великој тортури – каже Бобан Миленковић.

Како су реаговали службеници владе?

– Инсистирали су да лично чују целу моју исповест, иако су ми унапред рекли да скоро све знају и да њихова сазнања потичу из текстова објављених у "Политици". Стекао сам утисак да су заиста били запрепашћени појединим деловима моје приче и детаљима о злостављању и зверском мучењу. Када сам им предочио и већину докумената које имам из војске и посебно ону медицинску, која најбоље говори у каквом сам стању пуштен из тајног затвора НАТО-а и враћен у Србију, рекли су ми да ће сигурно предузети све што је у њиховој надлежности и што је неопходно. Међутим, у ком ће смеру они деловати, ја заиста не знам.

Бобан Миленковић посебно очекује од људи из Владе Србије с којима је разговарао да расветле догађаје у нашој земљи у време док је он био ратни заробљеник. Њега је најтеже погодило то што је повремено преко Међународне организације Црвеног крста, чији су га представници посећивали у НАТО бази "Ерфилд Кулман Барак" у Манхајму, у Немачкој, слао писма родитељима у Србији, која њима никада нису испоручена. Док је неко на своју руку доносио одлуке да се писма крију и не испоручују, Бобановим родитељима било је речено да им је син, војник, погинуо. Својих пет писама из тајног затвора у Немачкој Бобан Миленковић пронашао је у Војном одсеку у Врању, пошто је само после десетак дана после повратка у Србију од војних власти позван да дослужи војни рок.