За оног ко вредно ради нема кризе

Џигољ испод Јастрепца – Ово је већ четрдесето лето од када су се Дрина и Љубиша Маринковић отиснули у свет. Одмор проводе овде у родном селу Џигољу, тик испод Јастрепца. Толико година раде у Аустрији и све код истог газде. А четрнаесто лето је откад граде кућу какву нико саградио није у селима у Топлици. Дугачка је 100 метара, широка 20, на два спрата је, а има и огроман подрум. У центру је села, а око ње се шире воћњаци на око 3,5 хектара. Све су ово радили искључиво преко лета, док су на одмору.

Шта ће Маринковићима оволика кућа овде у овој удолини, у забаченом селу које је остарило и оронуло, прво је питање које се намеће. Као да га је и очекивао, Љубиша каже да се они надају да ће овде ускоро да потече и посао и живот.

– За онога ко ради нема тешког времена. Ја сам растао у кући где смо сви јели из једног тањира и једном кашиком. Били смо невиђена сиротиња. Чим сам одрастао, отворио сам овде у селу ковачку радњу. А, ево како: сам, озго из планине, донео сам два џака ћумура, један преко леђа, други преко прса, само што нисам преко прага пао од умора. Изјутра сам запалио прву ватру и почео да кујем. И тако целога живота – стално нешто морам да радим – отвара своју животну причу Љубиша.

Онда су он и његова Дрина кренули у иностранство. Било је то седамдесетих година када су људи из ових крајева масовно ишли на рад у Немачку, Швајцарску, Француску... Маринковићи су се упутили у Аустрију. У једном селу код Брегенца нашли су посао у малој фабрици. Као вредни радници, стекли су поверење власника и ту остали, ево већ 40 година.

– Разболе се тај наш газда Оскар и зове мене. Каже: „Љубиша, теби остављам да руководиш производњом“. Онда ми исприча какав је који радник, на шта да обраћам пажњу, коме шта да поверавам. Он је сада покојни, али да њега није било, можда ништа од овога ми не бисмо изградили. Он нас је подстицао и храбрио. Од њега сам и научио да ко ради не треба да брине за будућност – прича Љубиша.

У Аустрији раде и њихова ћерка Данијела и син Дејан. Имају, каже Дрина, троје унучади, а Љубиша жали што није имао среће са снахом, јер да се није развела од њиховог сина, вели, овде би већ радило велико предузеће. Али, уверен је, и то ће ускоро бити. Каже да Дејан неизмерно воли родно село и Србију. Он је из Аустрије дошао да овде служи војску, кад су то многи избегавали. „Враћа се Деки овамо, сигуран сам сто посто. А онда ћемо да покренемо производњу. Чега? Па онога што може да се прода, а тога има много“, каже Љубиша.

Воде нас у унутрашњост ове импозантне грађевине. У првој просторији у приземљу – права фабричка хала. Одмах могу да се монтирају било које машине и да крене производња. До ње у продужетку још једна слична. У првој су и два трактора, разне пољопривредне алатке и машине. Види се да се ту нешто и ради. „Ма, Љубиша вам је мајстор за све. Шта види он то и направи. Највише преправља старе ствари тако да постају као нове. Понешто и ја припомогнем“, казује Дрина.

Горе, на спратовима просторије су за становање, а могло би, кажу, све да се претвори и у хотел. Овуда, после поправке пута, све се чешће срећу возила која из топличког краја иду пут Рибарске Бање, па се назиру и туристичке могућности.

Воде нас Маринковићи потом у воћњаке око куће. Старе и нове шљиве, засади јабука, крушака... И опет нова недовршена кућа. Све су то покуповали. Било је време, причају, кад нико није хтео да прода земљу. Многи су говорили да хоће да продају под условом, кад њима буде потребно, да врате паре и узму своју земљу. „Само за земљу што смо дали, могли смо да купимо кућу на Теразијама у Београду. Али, шта ће нама Београд“, каже Љубиша.

Сад је већ другачије. Причају овде да у селу готово више нико ништа не може да прода, јер нема коме. У иностранству на раду из Џигоља је око 40 људи, али је мало оних као што су Маринковићи: све што су за четири деценије зарадили у Аустрији уложили су овде.