Крадуцкање Саве

Ирационалним страхом од воде архитекте објашњавају то што Београд никако да избије на реке уређеним квартовима већ их је опколио пругама, магацинима, лучким терминалима и сиротињским чатрљама. Да би се то исправило, можда би вредело у градску власт регрутовати власнике 250 нелегалних викендица које су се у последњих петнаестак година пружиле тик крај Саве, од новобеоградског Блока 45 до Остружничког моста. Визију која нам је недостајала ти људи очито имају. Ако су тачне приче да међу њима има и функционера државних институција и директора разних предузећа, имају и искуства у пословима од општег интереса и менаџерска знања. Ни храбрости им не мањка чим су виле зидали између реке и насипа, где их ништа не штити од бујица. Или су им само џепови толико пуни да могу себи приуштити да изгубе читаву једну кућу, па и омањи замак, какав се такође налази у том насељу.

Можда не баш потомак праве средњoвековне лозе, али свакако имућна би морала бити особа која би на Западу пожелела плац крај реке да на њему зида. Код нас, најнижа социјална цена није важила за хлеб, струју и воду, него за земљиште. Држава је, игноришући дивљу градњу, практично дозволила да земљу бесплатно узима ко стигне, па сад постоји, према неким проценама, готово 1,4 милиона нелегалних објеката. Тако су се скућили многи који иначе заиста не би имали од чега да плате разне грађевинске таксе, али су понеко добро парченце земљишта узели за себе и они који су тај поклон државе искористили за само још једну од својих викендица.

Социјалне цене смо у току јачих зима и дужих суша сви на ивици да „отплатимо” тако што ћемо остати без струје и воде, јер с ниским приходима држава није имала од чега да гради електране и акумулације. Због дивље градње у приобаљу поједини градови су већ плављени. Али освајачи савске обале око Остружничког моста, умирују надлежни, само су мало оштетили насип. И само мало воде краду, кажу у другом предузећу. И занемарљиво мало струје, рекли би трећи. И нису много стабала посекли.

Ако бедем попусти, сви ћемо плаћати поправку и штету од поплаве. Сви већ плаћамо то мало струје и воде што су ови људи украли. Уколико га загаде изливима из септичких јама, платићемо и чишћење изворишта београдског водовода на које су се накачили. Платили бисмо и саднице стабала ако би држава случајно смогла снаге да поруши дивље насеље и започне обнову шумарка.

Али за то су мале шансе. Рушење много кошта а ти људи, такорећи, само „крадуцкају” јавна добра која држава ионако раздаје у бесцење, од чега смо сви профитирали. Ни то што загађују водоизвориште не би смело разљутити државу кад она своју канализацију без пречишћавања такође истреса у реке из којих пије. И зато није довољно, као на почетку текста, врбовати нове кадрове за власт, него смислити нови систем, пошто се овај не може још дуго одржати.