Kraduckanje Save

Iracionalnim strahom od vode arhitekte objašnjavaju to što Beograd nikako da izbije na reke uređenim kvartovima već ih je opkolio prugama, magacinima, lučkim terminalima i sirotinjskim čatrljama. Da bi se to ispravilo, možda bi vredelo u gradsku vlast regrutovati vlasnike 250 nelegalnih vikendica koje su se u poslednjih petnaestak godina pružile tik kraj Save, od novobeogradskog Bloka 45 do Ostružničkog mosta. Viziju koja nam je nedostajala ti ljudi očito imaju. Ako su tačne priče da među njima ima i funkcionera državnih institucija i direktora raznih preduzeća, imaju i iskustva u poslovima od opšteg interesa i menadžerska znanja. Ni hrabrosti im ne manjka čim su vile zidali između reke i nasipa, gde ih ništa ne štiti od bujica. Ili su im samo džepovi toliko puni da mogu sebi priuštiti da izgube čitavu jednu kuću, pa i omanji zamak, kakav se takođe nalazi u tom naselju.

Možda ne baš potomak prave srednjovekovne loze, ali svakako imućna bi morala biti osoba koja bi na Zapadu poželela plac kraj reke da na njemu zida. Kod nas, najniža socijalna cena nije važila za hleb, struju i vodu, nego za zemljište. Država je, ignorišući divlju gradnju, praktično dozvolila da zemlju besplatno uzima ko stigne, pa sad postoji, prema nekim procenama, gotovo 1,4 miliona nelegalnih objekata. Tako su se skućili mnogi koji inače zaista ne bi imali od čega da plate razne građevinske takse, ali su poneko dobro parčence zemljišta uzeli za sebe i oni koji su taj poklon države iskoristili za samo još jednu od svojih vikendica.

Socijalne cene smo u toku jačih zima i dužih suša svi na ivici da „otplatimo” tako što ćemo ostati bez struje i vode, jer s niskim prihodima država nije imala od čega da gradi elektrane i akumulacije. Zbog divlje gradnje u priobalju pojedini gradovi su već plavljeni. Ali osvajači savske obale oko Ostružničkog mosta, umiruju nadležni, samo su malo oštetili nasip. I samo malo vode kradu, kažu u drugom preduzeću. I zanemarljivo malo struje, rekli bi treći. I nisu mnogo stabala posekli.

Ako bedem popusti, svi ćemo plaćati popravku i štetu od poplave. Svi već plaćamo to malo struje i vode što su ovi ljudi ukrali. Ukoliko ga zagade izlivima iz septičkih jama, platićemo i čišćenje izvorišta beogradskog vodovoda na koje su se nakačili. Platili bismo i sadnice stabala ako bi država slučajno smogla snage da poruši divlje naselje i započne obnovu šumarka.

Ali za to su male šanse. Rušenje mnogo košta a ti ljudi, takoreći, samo „kraduckaju” javna dobra koja država ionako razdaje u bescenje, od čega smo svi profitirali. Ni to što zagađuju vodoizvorište ne bi smelo razljutiti državu kad ona svoju kanalizaciju bez prečišćavanja takođe istresa u reke iz kojih pije. I zato nije dovoljno, kao na početku teksta, vrbovati nove kadrove za vlast, nego smisliti novi sistem, pošto se ovaj ne može još dugo održati.