Детективска потрага за судбином слика

Ибер Робер био је један од најцењенијих сликара свог времена. Живота неоспорно богатог, смештеног у период између прве половине 18. и почетка 19. века. Први кустос Лувра, школован у Француској академији у Риму, члан Краљевске уметничке академије у Паризу, сликар краља Луја XVI, највећи углед уживао је као сликар рушевина, због чега је и прозван „Robert de Ruines”. Након Револуције 1789, чије је догађаје од 13. и 14. јула прославио својим сликама, Робер је у „доба терора” 1793. утамничен да бипосле пада Робеспјера 1794. био пуштен и вратио се активном уметничком и друштвеном животу. О њему и његовим делима, од којих се два „Степениште парка палате Фарнезе у Капрароли” (уље на платну, 218x148,5 цм, 1768–1769) и „Парк на језеру” (уље на платну, 31,5х40 цм) налазе у Народном музеју у Београду, у чијем су атријуму била и изложена у фебруару ове године, две историчарке уметности, Саша Брајовић и Татјана Бошњак (1960–2011), написале су обимно дело „Имагинарни вртови Ибера Робера”.

Обе слике своје исходиште у нашој земљи нашле су занимљивим стицајем околности. За њиховим животним путем детективски су трагале обе ауторке, о чему за „Политику” прича др Саша Брајовић, ванредни професор на одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након пажљиве реконструкције догађаја, дошле су до следећих закључака:

– Трагови су били искрзани али је наше истраживање успешно окончано. Дело „Степениште парка палате Фарнезе у Капрароли” имало је јако сложену биографију, може се рећи да је то, заправо, слика француске историје од друге половине 18. века. Настала према наруџбини Луја XV да би украсила зидове дворца Ла Мијет у Паризу, данашњег седиштa ОЕБС-а, слика је заједно са осталима, највероватније због велике кризе која је опхрвала француско друштво за време Луја XVI и укидања апанаже за дворац у којем се налазила, изашла на тржиште. Прелазила је из једне угледне збирке у другу, да би последње њено место била колекција познатог Рона Голдшмита. Његовом смрћу слици се губи сваки траг до поновног појављивања у такозваном Хитлеровом музеју који је планирао да отвори у Линцу а за који су дела скупљана углавном отимањем, мада је било и откупа преко бројних европских дилера, каже Саша Брајовић.

Рад „Парк на језеру”, настао осамдесетих година 18. века, у време интензивне Роберове продукције мањих формата са сличним мотивима имагинарног врта, популарних у то време, чија биографија није богата као претходна, нашао се на крају на истом месту где и прва слика. Непосредно после Другог светског рата, 1948. године, из Сабирног центра у Минхену на име ратне одштете Анте Топић Мимара донео је обе слике у Београд.

Како наглашава наша саговорница, слика „Степениште парка палате Фарнезе у Капрароли”, која се због преплитања реалних (спољашње степениште ренесансне виле породице Фарнезе у Капрароли) и замишљених архитектонских и пејзажних елемената може сврстати у жанр имагинарних погледа (veduta di fantasia), посебно је репрезентативна, па Народни музеј може да се похвали да има једног од најбољих Робера на свету.

Када је његово сликарство у питању, стилске категорије којима се традиционално објашњава француска уметност 18. века – рококо и неокласицизам, не могу га прецизно обухватити. Сензибилна естетика рококоа, с једне стране, и угледање на класичне форме неокласицизма, с друге, у Роберовом делу нису супротстављени. Напротив, они су неодвојиви, управо као и у укупној епохи просвећености – „добу сензибилности” или „добу разума” – како се Роберов век назива. Како су ауторке и написале, питорескни шарм подстакнут прожимањем природе и здањаиз прошлих епоха, лакоћа и брзина потеза, сугестивне и поетичне форме које буде сензитивност посматрача и позивају га да „доврши” и заокружи слику својим интерпретацијама, непролазне су врлине Роберовог сликарства.

М. Димитријевић