Спортски центар на поклон завичају

Ниш – Породичне корене, место где сам као дете живео и људе са којима сам одрастао чувам у свом срцу. Иако сам више од четири деценије у Француској, из свог завичаја никада нисам отишао. Овим речима започео је причу др Драган Станковић (62), лекар ортопед, који је овог лета у центру пажње Нишлија. Драган је, после две и по године изградње, у својој родној Првој Кутини, на путу за Заплање и Гаџин Хан отворио спортско-рекреативни центар.

Ово је мој дар Кутинцима. Комплекс је на око 6.000 квадратних метара и на њему су велики и базен за децу, са свим неопходним и најсавременијим уређајима за одржавање хигијенско-бактериолошке исправности воде и садржајима попут туш кабина и свлачионица. Поред базена су кафе-бар и ресторан високе категорије, а у једном од посебних објеката центра и десет апартмана. У почетку смо наплаћивали улазнице по симболичној цени, али смо престали. Желим да овај народ који тешко долази до новца бесплатно ужива, каже Станковић.

Из Прве Кутине и Ниша, где је завршио средњу медицинску школу, Драган је 1971. отишао у Француску.

 ...и са породицом у родном селу (Фото Т. Тодоровић) 

– У Кутини су остали тада мајка Видосава и отац Радојица, а са њима и млађи брат Томислав. Запослио сам се у једној приватној клиници у Паризу, годину дана учио језик и већ 1972. уписао студије медицине, које сам завршио пет година касније. У међувремену упознао сам Мишел Леконт, која је била главна сестра клинике и оженио се. Имамо две кћерке, Владиславу Лудивин, која је доктор правних и Орелију Морисет, која је доктор економских наука. Обе, иако рођене у Француској, одлично говоре наш језик, научиле су од мене и мојих родитеља боравећи сваке године у Србији. Од Орели, која је у браку са Антоан Марком, имамо и унука Луку од три и по године.

Доктор Драган Станковић је до 1990. радио са власником клинике „Ледекс интернешенел“ у Паризу, проф. др Жоржом Асоаном, на одељењу ортопедије. Када је он отишао у пензију, Драган се окренуо бизнису отворивши фабрику медицинске опреме:

– Производио сам до 2000. врхунске медицинске апарате. Три „литотриптера“, апарата за разбијање камена у бубрегу, који коштају по 1,2 милиона долара, налазе се у Србији. Један сам поклонио болници у Пироту, један заједно са „Југорендгеном“ нишке Електронске индустрије Војној болници у Нишу, а један је Министарство здравља Србије купило за болницу у Бору. Последњих 12 година радим као саветник за екологију у фирми „Инова Франс“, која је једна од најпознатијих у свету у преради домаћег и индустријског смећа и производњи „зелене енергије“.

У спортско-рекреативни центар у свом месту др Станковић је уложио око милион и по евра.

– Планирао сам да саградим једну клинику, али сам од тога одустао и направићу рехабилитациони центар. Родитељи више нису живи, и брат је недавно умро, што ме још више вуче у завичај. Долазим два пута годишње, сада сам са породицом целог августа у Првој Кутини. Не интересује ме никакав профит, срце ми је пуно када видим да поред базена нема места и да млади уживају. А уживање је и када старији мештани сврате,моји вршњаци и комшије. Или колеге из Ниша.

Током године др Станковић је комплекс поверио на чување и одржавање свом најбољем пријатељу из детињства, Зорану Петровићу. Уз само један услов – да све увек буде „под конац“, уредно и чисто. И да се улазнице не наплаћују.