Политика без духа олимпизма

Да се на олимпијским играма такмиче искључиво светски државници, златну медаљу у џудоу би сигурно освојио руски председник Владимир Путин. Имајући у виду њихове студентске дане златни кошаркашки тим предводио би амерички председник Барак Обама, док би француски председник Франсоа Оланд био капитен победничке фудбалске репрезентације. У женској конкуренцији такмичила би се вероватно немачка канцеларка Ангела Меркел, позната као велики љубитељ фудбала. Бивши капитен тениског универзитетског тима Оксфорда а сада британски премијер Дејвид Камерон највероватније би освојио златну медаљу у тенису, а ако би се присетио дечачких искустава италијански премијер Марио Монти могао би да освоји злато у бициклизму. Кинески председник Ху Ђинтао би се највероватније опробао у стоном тенису, али би му Обама и Камерон били жестока конкуренција у освајању медаље...

Срећом, светски државници нису се такмичили на Олимпијским играма у Лондону које се завршавају данас, али прсти политике и њене верне пратиље – бизниса –били су више него присутни на Играма. Истини за вољу, олимпијске игре су увек биле и поприлично важан политички догађај. Још од првих модерних Олимпијских игара 1896. године, национални идентитет, заставе и химне су важан део овог спортског надметања у којем се и дан-данас сваки такмичар гледа и кроз наочаре политике, односно државе коју представља.

Листа земаља са укупним бројем освојених медаља протеклих дана била је својеврсни кантар за мерење спортско-политичке моћи земаља на којем су се на самом врху бориле САД и Кина, док су их на извесној дистанци следиле Русија и Велика Британија. Да је политика незаобилазан зачин Игара сведочи и то да се на интернету појавила и табела на којој су државе чланице Европске уније сврстане у исти блок под плавом заставом са златним звездицама. ЕУ као јединствен блок, по броју медаља (више од 270) надмашује три пута прворангиране САД. Премда би Британци као шампиони евроскептицизма сигурно истакли да су четвртину (у једном тренутку чак трећину) укупног броја медаља ЕУ управо они освојили, сасвим је извесно да су Европљани желели да пошаљу политичко-спортску поруку Американцима и Кинезима да, ипак, са Старог континента потиче највише врхунских спортиста те да је ЕУ спортска суперсила.

Европске поруке, ипак, нису толико допирале до Американаца и Кинеза, чији дуел за прво место по броју освојених медаља је скоро верно заменио некадашњу хладноратовску трку за медаљама између САД и СССР. Америчко-кинеска борба постала је борба два система. Једног централизованог с јаким ауторитетом, искључиво усмереног на освајање што више медаља зарад идеолошког поноса и доказа да је њихов комунистички систем исправан. Други систем је капиталистички, отворенији да прими мигранте под своју заставу, али с подједнако јаким притиском на спортисте да освоје што више медаља. Разлика је само у томе што је извор притиска на спортисте измештен с политичких власти на велике корпорације који спонзоришу спорт.

Тако су политика и бизнис деформисали олимпијско гесло „Важно је учествовати”. Спортска етика, аматеризам и уздање у сопствену снагу и способност морали су да устукну пред новом „светошћу” – профитом, који је (одлуком Олимпијског комитета) наложио да сваки спортиста који носи опрему чији произвођач није спонзор Игара може бити дисквалификован. Спонзори, власници ТВ преноса и организатори постали су модерни римски императори који у арени очекују од својих савремених гладијатора да им донесу медаљу уколико желе да их они и даље финансијски подржавају.

Међутим, један од оних који је успео у Лондону да покаже прави дух олимпизма је један столар из Осла, пореклом из Данске. Двадесетосмогодишњи Андерс Голдинг је своје дугогодишњу заљубљеност у стрељаштво крунисао сребрном олимпијском медаљом у дисциплини скит (гађање у покретну мету). Овај Данац је медаљу посветио радницима железаре Илва из Таранта на југу Италије, где сваке зиме одлази да тренира будући да у леденој Норвешкој где живи и ради то тада не може. Овој железари прети затварање и сва је прилика да ће без посла остати Голдингови пријатељи, међу којима и Пијетро Ђенга, бивши италијански репрезентативац у скиту који је сада радник железаре и зими бесплатно тренира Голдинга.

Голдинг је сам са око 10.000 евра финансирао своје припреме за Игре, а приликом освајања прве овогодишње медаље за Данску управо се сетио својих италијанских пријатеља, а свом тренеру Ђенги чија супруга треба ускоро да се породи, послао је малу новчану помоћ. Прави дух спорта и олимпизма који су, чини се, заборавили и Олимпијски комитет и политичари и велике корпорације.