Саветници или моћ без одговорности

Једна од кључних карактеристика комунистичког система били су измештени центри моћи. Данас бисмо могли рећи да институције нису у потпуности консолидоване и осим формалних неретко имамо снажне неформалне утицаје. Као да је власт увек негде другде, а не у политичким установама. Неформалну моћ имају разни лобији и интересне групе, али и најближи сарадници и окружења центара политичке моћи.

Једна од слабости таквог система јесте и утицај формалних и неформалних сарадника председника и премијера. У кабинет се постављају „своји” људи или вам постављају „своје” људе. Почнимо са (бившим) премијером Мирком Цветковићем. Он је економиста, више се бавио економијом него политиком и за саветнике је имао углавном економисте. Као „нестраначки” премијер, он је имао и нестраначке саветнике, као што је Јуриј Бајец. За нашу тему много су интересантнији други примери.

Када је Војислав Коштуница 2000. дошао на место председника СРЈ у свомкабинетуокружио се Радетом Булатовићем, Слободаном Самарџићем и Александром Тијанићем. Са тих позиција, поменути саветници су постављени на, за систем и Коштуницу, вероватно најважнија места – шеф БИА, министар за КиМ и директор РТС-а. Има оних попут Предрага Симића који су били саветници и Вуку Драшковићу и Војиславу Коштуници. Миша Ђурковић је кратко време био саветник премијера Коштунице, а Александар Симић знатно дуже.

Леон Којен је био у тиму Бориса Тадића, али је био ближи Коштуници. Највише нелагоде међу члановима ДСС-а изазивала је шефица кабинета председника СРЈ Љиљана Недељковић. Касније, када је нови човек дошао за шефа кабинета премијера, говорили су: ко не воли Љиљану Недељковић, дабогда му дошао Александар Никитовић.

Ако погледамо кретања у кабинету председника Србије Бориса Тадића уочићемо да је са места саветника, Вук Јеремић постао министар иностраних послова, са места директора Народне канцеларије Драган Ђилас је постао најпре министар за НИП, а затим и градоначелник Београда, са места секретара председништва Бранко Радујко је постао директор „Телекома”, а Душан Спасојевић са места саветника државни секретар у Министарству одбране,потом и амбасадор у Турској.

Међутим, има и оних, који су неславно отишли из кабинета попут Александре Дрецун (директор Центра за промоцију науке), али и пребега или превртача попут Владимира Цвијана који је прешао у противнички табор и са собом изнео нешто од својих „пројеката”. Од двојца  „Идола”, Крле–Шапер, само је др Небојша Крстић – Крле био формално саветник, али је готово урбана легенда да је међу најутицајнијим људима из Тадићевог окружења Срђан Шапер. Њему вероватно припадају и највеће заслуге за имиџ председника као и за успешне изборне кампање. „Пилоти” су својевремено певали: „Не веруј у идоле”. Случајно или не, данас са Кикијем из „Пилота” ради Млађан Динкић. Један од најутицајнијих шефова кабинета, о којем се није чуло ништа лоше био је Мики Ракић. О инверзији моћи сликовито говори пракса по којој у исто време када саветници иду у министре, потпредседници странака иду у амбасадоре: Драган Маршићанин, Владета Јанковић, Сандра Рашковић-Ивић (ДСС), Вида Огњеновић, Миодраг Перишић (ДС). Има и бивших министара који су постали саветници (Гордана Матковић, Слободан Лаловић, Милан Париводић).

Томислав Николић је отишао корак даље. Поверљиве сараднике нашао је међу рођацима и „својтом”. Један Николићев рођак, шурак Мирослав Латиновић, постављен је на место „личног секретара шефа државе”. Он је пре тога био шеф Николићевог кабинета у СНС-у, а брат је госпође Драгице Николић, прве даме Србије. За саветника је именован и други је председников пријатељ,Милан Бачевић, чија је ћерка удата за Николићевог млађег сина. Бачевић је председник Извршног одбора СНС-а. Најпре је именован за саветника председника републике,а по формирању владе за министра рударства, природних ресурса и просторног планирања. Још један човек из непосредног окружења председника републике, доскорашњи секретар председништва, Небојша Родић прешао је на вишуфункцију. Изабран је за шефа БИА.

Један од карактеристичних начина за откривање седишта ове врсте моћи и идентификовање утицајних људи из окружења високих функционера садржан је у одговору на питање са ким се приватно друже, иду на пиће или на вечеру. Ретко ко од њих је излазио на изборе и проверавао свој легитимитет. За политичку моћ и власт – као институционализован облик моћи, постоји само једна претпоставка. Потребно је да на изборима добијете довољно гласова. У том случају стичете легитимитет и преузимате одговорност. Они, који своју неформалну моћ потврде на изборима (страначким или државним), имају легитимност, моћ и одговорност. У супротном, ради се о скривању иза шефовог ауторитета, односно реч је о моћи без одговорности.