Вишак памети

У земљи у којој више од 10 одсто деце у 21. веку не заврши ни основну школу, има вишка наставника. Још један у низу наших парадокса: деца су нам неписмена, а наставници неупослени. Око 15.000, како се процењује, мора да напусти образовни систем како би се број наставника свео на разумну цифру. До фасцинантне бројке, а иначе нам је специјалност да их постижемо у негативним трендовима, стигли смо због „беле куге” и све мање деце у школама, али и нерационалног запошљавања.

Уместо једног наставника са пуним радним временом, запошљавано је по троје на исто радно место, па не изненађује много што је прошле године око 150 наставника остало без иједног часа – тачније без посла. Други раде за 4.000 динара месечно, јер имају само десет одсто радног времена, а трећи примају плату иако уопште не раде, јер имају више од 30 година стажа, спадају у заштићену категорију и не може им бити уручен отказ без њихове сагласности.

Школа се доживљавала као фамилијарно-пријатељска кућа, а не као државна образовна установа. Многи директори сматрали су је „својом”, делили су је са фамилијом и пријатељима, запошљавали чланове уже и шире породице. Било је наставника који нису одлазили у пензију док њихово чедо не заврши факултет и не дође на радно место које је брижни родитељ пажљиво чувао. Наплаћивале су се и партијске заслуге преко радних места у школама.

Просветне власти не могу много да ураде на решавању проблема „беле куге”, али могу да стану на крај рођачко-пријатељско-партијском запошљавању. Састављање поименичних листа наставника који делимично или потпуно немају норму и обавезно преузимање запослених са тих листа, у школама у којима се отвори неко радно место, као и објављивање конкурса тек пошто га одобри начелник школске управе, требало би да помогну.

Ипак, знајући како смо склони тражењу „рупа у закону” и изврдавању правила на најкреативније начине, једино ефикасно средство било би позивање на одговорност. Без свести о томе да ће одговарати за запошљавање „преко везе” и удомљавање на државном буџету рођака и пријатеља, тешко да ће се неко променити, јер такав, иначе, није склон да поштује било каква правила.

Како решити постојећи проблем вишка наставника у земљи у којој је издвајање за образовање испод европског просека? Врло тешко. Сви предлози, од давања отпремнина за добровољни одлазак из просвете до смањивања броја ученика у одељењу, упошљавања наставника у пројектима образовања одраслих, имају један заједнички именитељ – захтевају новчана средства, а њих је и без кризе и претње банкротом државе, веома мало. Коначно, шта радити са 15.000 високообразованих просветних радника? Део њих биће пензионери, али шта радити са оним другим, радно способним делом? Да ли их гурнути у редове незапослених или им купити карту у једном правцу и придружити их српским лекарима који увелико напуштају Србију и одлазе у иностранство?