Višak pameti

U zemlji u kojoj više od 10 odsto dece u 21. veku ne završi ni osnovnu školu, ima viška nastavnika. Još jedan u nizu naših paradoksa: deca su nam nepismena, a nastavnici neuposleni. Oko 15.000, kako se procenjuje, mora da napusti obrazovni sistem kako bi se broj nastavnika sveo na razumnu cifru. Do fascinantne brojke, a inače nam je specijalnost da ih postižemo u negativnim trendovima, stigli smo zbog „bele kuge” i sve manje dece u školama, ali i neracionalnog zapošljavanja.

Umesto jednog nastavnika sa punim radnim vremenom, zapošljavano je po troje na isto radno mesto, pa ne iznenađuje mnogo što je prošle godine oko 150 nastavnika ostalo bez ijednog časa – tačnije bez posla. Drugi rade za 4.000 dinara mesečno, jer imaju samo deset odsto radnog vremena, a treći primaju platu iako uopšte ne rade, jer imaju više od 30 godina staža, spadaju u zaštićenu kategoriju i ne može im biti uručen otkaz bez njihove saglasnosti.

Škola se doživljavala kao familijarno-prijateljska kuća, a ne kao državna obrazovna ustanova. Mnogi direktori smatrali su je „svojom”, delili su je sa familijom i prijateljima, zapošljavali članove uže i šire porodice. Bilo je nastavnika koji nisu odlazili u penziju dok njihovo čedo ne završi fakultet i ne dođe na radno mesto koje je brižni roditelj pažljivo čuvao. Naplaćivale su se i partijske zasluge preko radnih mesta u školama.

Prosvetne vlasti ne mogu mnogo da urade na rešavanju problema „bele kuge”, ali mogu da stanu na kraj rođačko-prijateljsko-partijskom zapošljavanju. Sastavljanje poimeničnih lista nastavnika koji delimično ili potpuno nemaju normu i obavezno preuzimanje zaposlenih sa tih lista, u školama u kojima se otvori neko radno mesto, kao i objavljivanje konkursa tek pošto ga odobri načelnik školske uprave, trebalo bi da pomognu.

Ipak, znajući kako smo skloni traženju „rupa u zakonu” i izvrdavanju pravila na najkreativnije načine, jedino efikasno sredstvo bilo bi pozivanje na odgovornost. Bez svesti o tome da će odgovarati za zapošljavanje „preko veze” i udomljavanje na državnom budžetu rođaka i prijatelja, teško da će se neko promeniti, jer takav, inače, nije sklon da poštuje bilo kakva pravila.

Kako rešiti postojeći problem viška nastavnika u zemlji u kojoj je izdvajanje za obrazovanje ispod evropskog proseka? Vrlo teško. Svi predlozi, od davanja otpremnina za dobrovoljni odlazak iz prosvete do smanjivanja broja učenika u odeljenju, upošljavanja nastavnika u projektima obrazovanja odraslih, imaju jedan zajednički imenitelj – zahtevaju novčana sredstva, a njih je i bez krize i pretnje bankrotom države, veoma malo. Konačno, šta raditi sa 15.000 visokoobrazovanih prosvetnih radnika? Deo njih biće penzioneri, ali šta raditi sa onim drugim, radno sposobnim delom? Da li ih gurnuti u redove nezaposlenih ili im kupiti kartu u jednom pravcu i pridružiti ih srpskim lekarima koji uveliko napuštaju Srbiju i odlaze u inostranstvo?