Живот су одломци и празнине

На данашњи дан навршава се сто година од рођења Јаре Рибникар (23. август 1912–30. април 2007) књижевнице, ауторке више од двадесет књига, преводиоца са енглеског, немачког, руског, француског, чешког, носиоца партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања, прве председнице обновљеног Српског ПЕН центра (са најдужим мандатом од четрнаест година), велике даме Београда и супруге Владислава Сл. Рибникара, директора дневног листа „Политика”, који је преминуо 1955. године.

Јара Рибникар била је у агенцији Танјуг, од њеног оснивања 1943. године, била је посланик Већа народа Савезне скупштине СФРЈ, председница Удруже­ња­ књижевника­ С­рбије, а бавила се и филмском индустријом. Њена дела кроз раскошан каталог тема и у провокативном дијалогу са временом говоре о кључним питања 20. века, политици, нацији, породици, приказују међузависност уметности и стварности, на динамичан и комуникативан начин.

Имала је невероватно буран и богат живот, који је био везан и за „Политику”, за себе је говорила да је „новинарска жена”, супруга новинара и мајка новинара Дарка Рибникара, свекар јој је био новинар, па онда и они „стари Рибникари”, учесници Првог светског рата.

– Најбољи пријатељи били су ми новинари. Милан Дединац, песник, он је био новинар, па Душан Тимотијевић. У „Политици” су се сви окупљали, јер је она била центар културе, од Милана Богдановића, Душана Матића, Марка Ристића, Иве Андрића, па све редом до Коче Поповића. То што су стари Рибникари направили „Политику” мислим да је неуништиво – говорила је Јара Рибникар, чији је дом у Ресавској 32, у којем је живела од 1952. године, био место сусрета београдских уметника и интелектуалаца.  

Рођена је у Храдецу Кралове, а из родне Чешке у Београд је стигла као девојчица пратећи оца пијанисту и универзитетског професора Емила Хајека. Отац је у њеном животу имао важан утицај, и својевремено је приметила да са њим није дошла у Београд никада не би срела Андрића, Исидору Секулић, Крлежу…

Јара Рибникар, као супруга човека који је био близак руководству југословенских комуниста, па је свој дом на Дедињу понудио за историјски скуп на којем је донета одлука о подизању устанка против фашистичке окупације јула 1941. године, била је у партизанима од почетка оружане борбе. Међутим, једна готово филмска епизода показала је њену храброст и присебност у најтежим ситуацијама. Када је Гестапо одвео Владислава Рибникара у логор на Бањици, због тога што је „Политика” негативно писала о Трећем рајху, обукла се као дама из „Вога”, и отишла да разговара са командантом Гестапоа за Балкан, др Вајнманом, а тек после неколико посета и министру полиције Таси Динићу, успела је да избави мужа.

– Није тачно да је живот река. Наш живот састоји се од одломака, а између њих је празнина. Нико није у стању да повезано опише један дан свога живота, а да не окрњи његов значај или садржај – казала је једном приликом Јара Рибникар.

Њена мемоарска проза „Живот и прича”, коју је објавила у пет томова од 1979. до 1991. године, имала је бројне преводе на све светске језике. То је јединствено сведочење „инсајдера”, који је деценијама био у најужем кругу сарадника Јосипа Броза.

Библиографија Јаре Рибникар обухвата већи број збирки новела и кратких прича, као и десетак романа од којих су најзапаженији „Јан Непомуцки”, инспирисан животом њеног оца, а затим и „Зашто вам је унакажено лице”, „Бакаруша”, „Победа и пораз”, „Кратко београдско пролеће”, „Роман о ТМ”. Године 2000. објавила је „Женске љубавне приче”. Писала је под утицајем америчке литературе, посебно Сол Белоуа, чија је дела преводила, поред Јозефа Шкворецког, Рихарда Вајнера, Јарослава Сајферта…Издавачка кућа „Просвета” објавила је њена изабрана дела у шест томова 1999. године.