Плес са „ветрењачама”

Крагујевац – Каже се да за плес није потребан посебан разлог, већ само прави партнер, али чак и да имате таквог, то вам у овом граду није довољно. У Крагујевцу, заправо, не постоји ниједан ресторан са подијумом за игру, нити има места где можете отићи на плес са партнером или пријатељима. А све је мање и оркестара који свирају музику за плес.

А некад је било другачије. Вечерње игранке на отвореном биле су редовне, понекад су организовани и матинеи, а викендом су хотели били пуни парова који плешу.

Данас, међутим, међу младима има мало оних који знају да плешу, старијима више није до тога, а онај ко одлучи да заплеше у локалу где то није уобичајено ризикује да буде исмејан. Ретки су они који ће поздравити ту „несвакидашњу храброст“.

– Плес је у нашој земљи готово замро. Одржава се само у професионалним школама и опстаје захваљујући малом броју појединаца. Због тога, вероватно, више и нема локала у којима можете да плешете. Не говорим само о Крагујевцу, иста је ситуација у целој Србији. Зато је, можда, људима и чудно кад виде неког да плеше – каже Душан Петровић, директор „Казине“, најстарије плесне школе у Крагујевцу која је, као филијала истоимене познате љубљанске школе плеса, почела са радом 1980. године.

Где се изгубило оно чувено „даме бирају“, зашто је све мање мушкараца који питају „да ли сте за плес“, кад и како је нестало то лепо опхођење и колико су томе кумовали друштвени, културни, па и политички процеси у нашој земљи. Ако већ могу да се опредељују за различите спортове, зашто ученицима не би било омогућено да у школама уче и плес.

У Великој Британији, на пример, непознавање основа плеса третира се као функционална неписменост, а слично је и у другим земљама, наводи Петровић. У Мађарској се, каже он, плес учи још од основне школе, у Словенији свако матурско вече почиње кадрилом, дискотека „Пет П“ у Прагу резервисана је за пензионере, а у Мексику увече плешу и стари и млади. У њиховим локалима подијуми за игру заузимају више простора него столови.

– Нама се већ деценијама намеће један културни модел у којем нема места за плес, балет, класичну музику. Немам ништа против народног кола и Гуче, али ако не могу да се сетим када је у Крагујевцу последњи пут изведена нека балетска представа, онда нешто није у реду – сматра наш саговорник.

Иако је са својим плесачима посетио многе земље, Петровић каже да је најјачи утисак на њега оставило гостовање у Кини 2004, током којег је неколико дана провео у више него егзотичном граду Гуи Пенгу.

– Тада смо наступали у свим већим градовима, и пред угледним званицима, а онда смо стигли у Гуи Пенг. Цео тај град је опасан зидинама, а када су нам рекли да је то због канибала који су вребали са околних планина, питао сам их зашто су нас ту, уопште, довели. Представница Министарства културе, које је финансирало наш пут, објаснила нам је да сваки грађанин Кине, ма где живи, има право на сличну културну понуду, да би се сви делови земље подједнако развијали. Тада сам схватио да су они потпуно убеђени да без културне нема ни технолошке револуције. Изгледа да су били у праву, имајући у виду да су некад умирали од глади а да су сада друга економија света – верује директор крагујевачке „Казине“.

Иако му се, како каже, понекад чини да „води борбу са ветрењачама“, Петровић се већ тридесет година упорно труди да плесу обезбеди значајније место у нашој култури. А све је почело на једном давном летовању.

– Било је то 1978, када сам са пријатељем био на летовању у Бургасу. На плажи смо упознали две прелепе Францускиње, а увече смо их срели на видиковцу хотела „Блгарија“, где је оркестар свирао музику за плес. Када смо им рекли да не знамо да играмо, оне су узеле под руку друга два младића, а ми смо остали „кратких рукава“. Зато сам по повратку одмах почео да учим да играм валцер – присећа се наш саговорник.