Друга генерација на летовању у Београду

Дошли су на почетку врелог лета, тек испилели из школских клупа, свеже уписани на факултете у Торонту и спремни да дају све од себе на распусту који обећава.

Дошли су у град у коме су рођени и који су напустили док још нису ни проходали. Расли у далеком свету, са магловитом представом о неком Београду на две реке у који су ретко долазили, сада, на прагу пунолетства, стижу да по први пут без пратње родитеља открију његове чари и да се увере зашто њиховим очевима задрхти глас када причају о њему, а мајке само окрену главу да се не виде сузе у очима које се понекад појаве, ето тако из чиста мира.

(фото архива Политике)

Њих петорица Канађана из исте школе и краја и по сопственом убеђењу "прави Срби", који су цело детињство провели у окружењу Италијана, Португалаца, Кинеза и осталих, помало збуњени могућностима које стоје пред њима, решени су да у наредних неколико недеља покоре град који лежи пред њима и да га учине својим по сваку цену. А Београд, стари шмекер, пушта их да га освајају мало по мало, откривајући своје чари на кашичицу, спреман да их, када се најмање надају, заскочи својим шармом и заувек инфицира љубављу која не пролази.

За почетак, пушта их да се чуде. Чуде се смешним, малим аутомобилима, који се бучно пробијају кроз замршене и тесне улице, пуним баштама кафана у сред радног дана, људима који се довикују преко тераса, систему бус-плус картица у градском превозу, који су одмах одбацили као сувишан и непотребан јер су закључили да човек лепо може да се вози за џабе, чињеници да се буквално на сваком ћошку налазе пекара, мењачница и апотека, језику који их окружује са свих страна и који усвајају борећи се са енглеским акцентом...

Пролазница (фото архива Политике)

Препланулим девојкама са извајаним ногама које премеравају штрафту на онај посебан, непоновљив начин, њима потпуно стран и неспојив са гомилом бледих и дундастих девојчурака које су оставили код куће.

А онда почиње право упознавање са градом. Решени да покажу како су они, ипак, светски људи, одрасли у мегалoполису, самоуверено се упуштају у авантуру звану ноћни живот у Београду, не слутећи да се дивље журке на сплавовима ипак помало разликују од глуварења у "Тим Хортонсу".

Упадају право у гротло гласне музике, реке алкохола, полуголих тела која се увијају у ритму њима непознатог звука, енергије са којом се срећу први пут док ошашављени гледају како цури врела београдска ноћ.

Београђанке (фото архива Политике)

Научени да им је све забрањено док не напуне деветнаест, са радошћу откривају да их нико не пита за године, да им не траже личне исправе на сваком кораку и да је све на дохват руке. Какав рај за неког ко ускоро пуни осамнаест и коме хормони излазе на уши и какав пакао за оца који нервозно пуши на тераси гледајући како зора бели у даљини, а његов мали Канађанин који је одједном постао прави Србин још не долази кући из ноћног провода. Када га је оно десети пут звао на мобилни пре два сата, у позадини се чула нека заглушујућа бука, чангрљање чаша и, могао би се заклети, кикот неке девојке, која као да је малом седела на рамену, тако је близу била. У неко доба, кад је дан већ потпуно овладао, ето и њега са погледом који довољно јасно говори да се дефинитивно и бесповратно заљубио. У Београд. Лепо, али за родитељско здравље је ипак корисније када у Торонту дође до десет гунђајући како нема где да изађе.

(фото архива Политике)

Настављају да истражују даље, њушкајући около као тек прогледала штенад, тражећи сигурност у групи и упознајући неке старе другаре са којима су се играли у песку док нису одлетели тамо у Канаду. Клинци староседеоци их прихватају као да су цео живот провели заједно, опраштајући им ту малу издају и трудећи се да им покажу све за шта су сигурни да има само у Београду и апсолутно нигде више у свету.

Донекле су и у праву, тешко је овај град упоредити са било којим и то је оно што збуњује ову малу групу новопечених Београђана. Навикли су да све буде уједначено, навикли су на град у коме нема изненађења, у коме је све уређено и предвидљиво, на град у коме је немогуће залутати и који нема шта да крије...Сада се срећу са контрастима који их збуњују, са супротностима за које нису ни знали да постоје, са тајнама које тек морају да открију. Ходају и гледају како се слика након неколико корака мења, како из бљештавог центра, препуног неког веселог света упадају право у мрачне буџаке са шкиљавим сијалицама и прастарим зградама са којих се малтер љушти као никад залечене красте.

(фото архива Политике)

Срећу људе, сасвим непознате, који потроше пола дана водећи их около хвалећи свој град, склапају пријатељства за цео живот, убеђени да су Београђани најљубазнији народ на свету, а онда налете на мрзовољног таксисту који их опељеши очас посла или на продавачицу која подсмешљиво имитира њихов нагласак. Све их то збуњује, али упорно истражују даље осећајући се и надмоћно и инфериорно у исто време. Осећања према родном граду долазе као плима и осека.

Седим са њима у башти неког кафића, док на великом ТВ екрану неки српски спортисти бију битку на Олимпијади. Посматрам их како стиснутих песница и широм отворених, сјајних очију навијају, гледајући спорт који мало познају. Гледам их како тапшу рукама и како се труде да се не разликују од људи који седе около. Кажу да једва чекају да чују химну и да гледају како се диже наша застава.

Покушавам са провокацијом како баш немам неки осећај за ону генетски модификовану живину, односно двоглаву кокошку која се шири на нашој тробојци, а и химна нам је тотално аут. Наилазим на такав одијум неодобравања и огорчене погледе да се одмах повлачим са извињењем да сам се само шалио. Није се играти са патриотизмом друге генерације.

Размишљам о њима и схватам да они своју земљу и свој град воле на чист и начин ничим условљен. Воле је правом љубављу која нема граница, зато што тек овде, на овом месту проналазе свој идентитет у правом смислу те речи. Тамо где живе, они су Канађани српског порекла, одрасли и потпуно интегрисани у средину, али ипак за нијансу другачији од Англосаксонаца. Иако се на први, па и на други, поглед не разликују, они ту разлику носе у себи свесни да је то нешто непроменљиво. Овде у земљи из које су кренули у свет, и када критички говоре о њој или када се смеју неким њима страним стварима, чине то са лакоћом и добронамерношћу као да причају о члану блиске фамилије који је, ето, мало уврнут, али га они воле и таквог.

(фото архива Политике)

Они, за разлику од својих родитеља, немају разлога да осећају горчину у устима зато што су морали да оду. Они не памте деведесете, они не знају за ратове, њих не интересује сулуда борба за власт на политичкој сцени, њима ова земља није учинила ништа нажао да би зазирали од ње како то чине њихови маторци. Долазе овде неоптерећени, ослобођени предрасуда и спремни да одговоре љубављу. И ваљда због тога слушам како ће Београд да им недостаје када се врате у свој Торонто, како се праве планови за следеће лето и имам утисак да ће Facebook бити врло заузет комуникацијом између два града.

Гледам у сина који озбиљним погледом шара около док седимо на ташмајданској клупи и чекам да чујем шта му се мота по глави.

"Знаш", каже, "Ова земља је потпуно dysfunctional. Али се мени много свиђа. Зар то није чудно?"

Није. Није чудно. Ни мало.

.......

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће легалне последице. Редакција.