Лепа лица анархизма

Франц Кафка у „Дневнику” пише: „Не заборавити Кропоткина”. Не заборавити „принца анархизма”, његово дело, живот, и мисао да су солидарност и узајамна помоћ а не конкуренција природне основе живота видљиве чак и код најпростијих животињских врста.

Анархистички снови о аутентичној друштвеној правди, моралној слободи којој није сврха да било коме прибави лагодност већ да људским односима поврати искреност и укине стеге лицемерја и привида правде, у 21. веку су живи и актуелни. „Не заборавити” ни Веру Засулич, ни Веру Фингер, ни Софију Перовску, три „лепе душе терора” са израженим инстинктом за социјалну правду које су обележиле анархистичку борбу против бруталности руског царизма у 19. веку. Оне припадају галерији ликова паметних образованих племића и племкиња, руској интелигенцији која је „ратовала” не за своју класну добит него за преображај руског друштва у духу солидарности и љубави.

Њихов далеки одблесак препознајем гледајући три младе заточенице данашње Русије, чланице московске панк-групе „Пуси рајот”, које су у Храму Христа Спаситеља отпевале панк молитву „Богородице Путина прогони” и добиле две године робије и рада за свеопште добро. Прича о „Пуси рајот” типично је руска, дубоко уроњена у богату традицију руског анархизма, православног анархизма, акција и манифеста совјетске уметничке авангарде. И немогуће ју је суштински разумети, гледајући је „демократским погледом запада”, са све протестима познатим из сфере музичке индустрије и бораца за људска права. Прича о „Пуси” је баш руска анархистичко авангардна прича!

Три анархисткиње-терористкиње пиштољима и динамитом су се бориле против царизма погрешно верујући да је политичко убиство пут до суштинских промена друштва. А Пуси, музичким перформансом, медијским препадом испаљују „симболичке хице” у највеће политичке симболе садашње власти. Са симболима обрачунавају се симболичко-уметнички и постижу на друштвеном плану и локалном и међународном, много више од својих наоружаних претходница.

Вера Засулич пуцала је у царског генерала Трепова и ранила га. Пустила је да је ухвате и објаснила да је хтела да освети човека кога је Трепов наредио да ишибају. Генерал је извршио одмазду над немоћним осуђеником. Тај хитац имао је одјека у јавности која је стала на Верину страну. Проглашена је невином и ослобођена као национална јунакиња, мада је потом морала да бежи и скрива се. Створио се мит о новој Шарлоти Корде, која је презрела удобност и мир у својој имућној породици да би осветила потлаченог осуђеника. Правосуђе је стало на страну оне која оспорава власт.

Софија Перовска је учествовала у убиству цара Александра Другог и страствено се истицала пред судом образлажући да је убиство цара била нужност, да би Русију отргнули од власти туђе народу. Његовом наследнику Александру Трећем нудила је избор, уколико настави очевим путем наставиће се и терористичке акције а ако власт преда народу терористичке акције ће престати. Лав Толстој и Владимир Соловјев тражили су од новог цара да поступи као хришћанин и да опрости. Соловјев је нагласио да „у часу мрака руски цар има јединствену прилику да покаже моћ онога на чему се и хришћанство темељи– милосрђе”. Александар Трећи је одбио хришћански опроштај изневеривши тако руску митску представу о цару који у име Христа води државу и народ.

Сви завереници, учесници у атентату су обешени 3. априла 1881. Егзекуција је трајала неколико сати. Софији Перовској, Кропоткиновој дугогодишњој пријатељици, уже се неколико пута прекидало.

Надежда Толокоњикова(23), Марија Аљохина (24)и Јектарина Самуцевич (29),осуђене су 17. августа 2012. за хулиганство мотивисано верском мржњом. Оптужене кажу да је њихов перформанс ироничан протест због подршке руског патријарха Кирила Путиновој владавини, да нису желеле да увреде вернике, Цркву или Бога, а да је Храм Христа Спаситеља значајан симбол у Путиновој политичкој стратегији моћи.„У нашем перформансу, који смо извеле без патријарховог благослова, комбиновале смо слику православне и протестне културе, сугеришући паметним људима да православна култура не припада само Руској православној цркви, патријарху и Путину, да је она такође на страни грађанске побуне и протеста у Русији.”

Патријарх Кирил је осудио вернике који су позвали цркву да опрости чланицама „Пуси рајот”. Половина Московљана противила се суђењу,а 36 одсто га подржала. Званичници неколико западних амбасада пратили су суђење. Међу њима био је и британски представник.Његово присуство у судници поклопило се са текстовима да британска власт тражи начин како да упадне у амбасаду Еквадора у Лондону и ухапси Џулијана Асанжа, којег лове као животињу, не би ли га испоручили Вашингтону.Асанж је субверзивном Викиликс акцијом,укрштањем знања, старих снова о слободи,са новим технологијама, „пуцао”у „демократску слику запада” па ће ако успе, уточиште за„преживети слободу”, наћи под сунцем Еквадора.