"Ујединитељи" и "праведници"

Русија је поново ушла у период избора.
За почетак, грађани 14 (од укупно 89) федералних јединица највеће државе на свету изјашњавали су се у недељу о томе ко ће их представљати у будућим локалним властима. Крајем године следе избори за Државну думу, да би већ почетком марта 2008.
Русија добила и новог председника.
Кратко сажети резултати су, у просеку, следећи: Уједињена Русија је освојила 46 одсто гласова, КПРФ Генадија Зјуганова 15,77, Праведна Русија 11,77, и ЛДПР Владимира Жириновског 9,02 процента...

Недељни избори били су важни из неколико разлога. Прво, и основно, решавали су питање политичког представљања грађана у државним органима. Затим, послужили су партијама да одмеравањем снага на локалном нивоу дотерају и профилишу тактику за предстојећи окршај на федералном плану. Важан моменат је и то што је грађанима дефинитивно ускраћено право да гласају "против свих". Али недељни избори су били и нека врста експеримента, пошто је у три федералне јединице – Санкт Петербургу, Московској области и Дагестану – први пут у новијој историји Русије примењен искључиво пропорционални систем, онакав какав ће важити на изборима у децембру.

Политичким партијама и свим заинтересованим преостало је да сумирају последице изјашњавања грађана. Као што се и очекивало, Уједињена Русија, на чијем челу је председавајући Думе Борис Гризлов, поново је освојила највише мандата. Али у њеној монолитности се указала и прва пукотина. У Ставропољском крају бирачи су више гласова дали Праведној Русији председника Савета Федерације Сергеја Миронова. Само захваљујући чињеници да се у Ставропољу последњи пут гласало по мешовитом систему – пропорционалном и већинском – Уједињена Русија је успела да обезбеди највећи број депутатских места.

Порука је послата. Партија Миронова (састављена од више малих пропредседничких странака) постоји свега неколико месеци, а од "ујединитеља" се разликује повратком вредностима из социјалистичких времена, наравно, пригодно обликованим за данашње доба. И управо као таква, већ при првом огледању успела је "ујединитељима" да одузме не мали део гласачког тела. На страну то што је по многима Праведна Русија тек вештачка творевина Кремља чији је једини задатак да представља баланс актуелној партији власти, као и да за себе веже део лево и национално оријентисаних бирача који сада поверење дају комунистима и њима блиским партијама.

Суштина ове поделе лежи у жељи да се руско друштво профилише као двопартијско, по угледу на велике земље на западу. У таквим условима деловање партија ко што су комунисти Генадија Зјуганова, либералне демократе Владимира Жириновског или демократе Никите Бељиха и Григорија Јавлинског, једноставно, треба свести на маргинални ниво. Зато су укупно друго место комуниста и добар пласман "жириновљеваца", па и значајан опоравак демократских снага на недељним изборима, такође, порука за децембар – и гласачима и Кремљу.

Када крајем године руско мноштво крене на биралишта ствари ће за већину – осим већ поменутих бирача из Санкт Петербурга, Московске области и Дагестана – изгледати понешто другачије од онога на шта су навикли. Највећа промена биће то што свој глас више неће моћи да дају личностима којима верују, него партији за коју само претпостављају да би могла ваљано да их заступа. Ово, хтели или не хтели, значи да ће у думске фотеље засести и неко ко им баш и није прирастао за срце. Јер од сада, ко ће са листе ући у парламент а ко не, одређиваће партијска номенклатура, а не бирачи.

А своју вољу грађани су до сада изражавали и легитимним гласањем – "против свих". Овакво изјашњавање, наравно, није специјалитет само Русије, али је овде имало и те какву тежину. У много случајева број гласача "против свих" значајно је премашивао поверење указивано неким угледним партијама и њиховим лидерима. Званично, циљ укидања ове листе јесте жеља за већим политичким ангажовањем бирача, мада се по многима све своди на сужавање права на демократски избор, што би за последицу могло само да има мању излазност.

Интересантно је да су многи посматрачи прохујалу предизборну кампању оценили као "најпрљавију" још од времена другог избора Бориса Јељцина за председника Русије 1996. При томе сви истичу чињеницу да су и жртве манипулација и њихови виновници најчешће заступници исте идеологије и једнако привржени председнику државе. Коришћење државних ресурса, посебно медијских, од стране владајућих структура било је више него изражено. Понегде је било чак и физичких обрачуна, па и пуцњаве. Руски медији преносе и најбизарнији податак: на једно гласачко место (не наводи се које) изашла су само два бирача – кандидат и његов пријатељ!