Балкон славе

Поред Теразијске чесме се орило: „Србија!” и „Шампиони!” Пролазници су застајкивали и радознало упирали поглед у гомилу да докуче о чему је реч. У језгру су били наши спортисти, који су се с Параолимпијских игара у Лондону вратили с пет медаља.

– Што их нису одвели на балкон – прокоментарисао је један младић из групе окупљених радозналаца.

Две девојке које су биле с њим у друштву нису оспориле оно што је рекао.

– Ми правимо дочек за спортове, који заиста имају резултат и који имају публику. До сада није било праксе за тим. Видећемо после овог догађаја за даље – објаснио је градоначелник Драган Ђилас на другом догађају тог дана у Београду – свечаној додели кључева за станове социјално угроженима.

Увече, у дворани „Пионир”, уочи утакмице против Израела, одлучујућој за наше кошаркаше за одлазак на Европско првенство идуће године у Словенији, посебни гости били су баш параолимпијци. И у дворани се проломио аплауз.

Председник Кошаркашког савеза Србије је онај исти Драган Ђилас. Он очигледно није имао ништа против да се наши репрезентативци с инвалидитетом појаве на утакмици у почасној улози. Упитан зашто није приређен дочек параолимпијцима рекао је да им је и град помагао. Да је то тачно потврђује и захвалност председника Параолимпијског комитета Србије Зорана Мићовића градовима који су пружили помоћ где је поименично навео баш Београд.

Дакле, Ђиласу, као оличењу града, због помоћи за припреме и одлазак у Лондон, захвалност је дошла с најмеродавнијег места – из уста човека који је на челу параолимпијске организације. На Ђиласову адресу, опет као оличењу града, стижу прекори што није и спортисте с параолимпијским медаљама увео на „балкон славе”.

Тај балкон је међу спортистима постао знамење престижа. Џаба медаља, ако није било дочека пред Скупштином Београда. Тај феномен је настао 1995. по победоносном повратку наших кошаркаша с Европског првенства у Атини.

После одстрањивања наших екипа из међународног спорта и, вероватно, обиља разноразних невоља, то је била прва прилика за излив одушевљења.

И од тада спортисти живе за то да се попну на балкон. Ми, остали, да се окупимо испод балкона или испред телевизора и радујемо се што смо из ове земље, што имамо људе који су вредност по светским мерилима.

Руку на срце – балкон је коришћење медаља у неке друге сврхе. И у добре и оне које то нису. А кад већ постоји такав обичај боде очи што не важи и за параолимпијце.

На Олимпијским играма Србија је делила 42. место са Словенијом и Аргентином. Од бивших југословенских република Хрватска је као 25. била испред ње. На Параолимпијским играма наша земља је 39. и успешнија је од свих осталих држава насталих од Југославије.

Не само да је севап, него су параолимпијци издигли Србију изнад оних с којима је најприродније да се упоређујемо. А пун олимпијски стадион и остали спортски објекти на Параолимпијским играма су доказ колико се то цени у свету.