Бара која сања језеро

Панчево – За Панчевце прошла је још једна сезона купања са поразним извештајима регионалног Завода за јавно здравље. Вода у Дунаву и Тамишу није била за купање, а санитарне критеријуме у граду са 75 хиљада становника, од свих стајаћих и текућих вода, задовољила је само она у мајушном базену којег се стиде и пливачи почетници.

Представници месних заједница „Младост”, „Тесла” и „Котеж” прошле су недеље затражили пријем код Андреја Димитријевића, директора градске Дирекције за изградњу, са намером да га упознају да град већ деценијама кује планове да за релативно мале паре, од баре Пескана, удаљене не више од километра од центра града, изгради језеро. Сам Димитријевић, нови директор Дирекције, иначе Земунац, јавно је позвао Панчевце да му се обрате са идејама које имају. Грађани су одлучили да га упознају са пројектом за који можда не зна.

Слободан Опачић, један од иницијатора састанка каже да би ваљало директора, који је на почетку свог мандата много обећао, подсетити да у држави ваљда нема града који би уз мање улагања могао доћи до толико потребног објекта, уз то на сјајној локацији, а да се, после свега што се догодило пре деценију, о свему данас у Панчеву ћути.

Иако је састанак са директором Дирекције прошлог петка био заказан, морао је због заузетости Димитријевића бити одложен. Грађани су оставили његовој секретарици документацију о судбини лепог али заборављеног пројекта, добивши обећање директора да ће им се свакако јавити чим буде имао времена.

А прича о великој бари Пескани заиста је чудна и нико не може да објасни зашто је заборављена у граду који вапи за вишенаменском воденом површином, поготово ако се зна да се градски оци Панчева годинама хвале да овдашња локална самоуправа располаже једним од највећих буџета.

Прва важна и обавезујућа одлука пала је на састанку „градске владе”, тадашњег Извршног одбора, 7. септембра 2001. Одлучено је да се „пребију” дуговања са једним значајним трговинским ланцем, који ће уместо да плати 600 хиљада динара за опремање грађевинског земљишта на којем гради дисконт, извршити радове на Пескани, тако да се „језеро доведе у функционално стање за спортско-рекреативне активности”.

Представници трију месних заједница који о овоме имају комплетну документацију тврде да је тадашњи директор Дирекције за уређење града одбио то да учини, тражећи новац, а одбијајући трампу. Тако је пропао први озбиљни покушај да се легло комараца приведе лепшој намени. У међувремену судбина Пескане постала је повод за локалне филијале политичких странака да демонстрирају своју бригу за судбину овог пројекта, а онда су, изненада и из незнаног разлога, и оне о томе заћутале.

Дирекција је ипак јула 2002. расписала конкурс за идејно решење уређења спортско-рекреативног центра Пескана. Усвојен је предлог београдске фирме „Енергоплан” која је гарантовала да се оно што су замислили може реализовати за седам месеци и тадашњих 52 милиона динара. Језеро би било 13 пута веће од јединог панчевачког базена, имало би 26 пута више воде, а све би се уз разумну цену улазница исплатило за осам до десет година. На промоцији пројекта, учињеној децембра 2002. речено је још да је ово одлично решење, јер би насипање баре, као друго решење за уклањање ругла, коштало 50 милиона динара.

Заинтересовани грађани који су сакупили сву документацију о судбини Пескане располажу још податком да је планирана израда главног пројекта и да је једне године за то издвојен и новац буџетом, али нису сигурни да је то и реализовано. А онда је уследио десетогодишњи мук. У међувремену, кажу, језеро је добило суседно Качарево уз свесрдну помоћ града, а о изградњи панчевачког спортско-рекреативног центра Пескана сви и даље упорно ћуте, кажу грађани који су посетили дописништво „Политике”.

Миодраг Шашић