Ја, градитељ

Својевремено сам у Лозани покушавао да објасним Швајцарцу шта је то „дивља градња”. Узалуд.

Кажем му како у Србији на неком плацу човек подигне кућу без дозволе, а он ме прекида питањем: „Како неко може да гради без дозволе, зар не дође одмах инспекција, полиција и прекине га, ухапси?”

„Не”, настављам ја. „Он сазида кућу, зграду и ником ништа”.

„Али зар му то одмах држава не сруши. За кућу су потребни пут, струја, вода, канализација, телефон”, упоран је Швајцарац.

„Па, или зида без свега тога, или се прикачи исто ’дивље’ на водовод, бандеру”, већ замуцкујем.

„Шта ће неком кућа без пута, струје, то није за нормалан живот”, згранут је.

„Па добиће касније”, објашњавам.

„Али ако нема дозволу за кућу, како сме неко да пусти струју у такав објекат. То није безбедно”.

И све тако у круг. Није успео да схвати како неко живи у кући од петсто квадрата, у улици широкој три метра, без тротоара, уличног светла, телефона, канализације. Срећом до појма „легализација” нисмо ни доспели.

А ево сад је спремљен нови предлог како ће се у нашој домовини решити проблем око 1.300.000 оваквих објеката. За свега 100 евра, најавио је нови министар грађевине, сви ће бити уписани у катастар и моћи ће своје „дивље куће” да дају под хипотеку да подигну кредите и онда их омалтеришу. Јер, рече министар, 70 одсто тих кућа није омалтерисано.

Који је ово круг легализације по реду нико више не зна, а сваки је био последњи. Сваки министар имао је свој закон, а заједнички учинак за 20 година је – свега седам одсто легализованих објеката од укупног броја пријављених. Власници 500.000 од 1,3 милиона нелегалних објеката нису ни покушали  да своје куће озаконе. Као у земљи чуда. Стално је на тапету последица, никада узрок.

Ни данас се не помиње заустављање „дивље градње”. Више је градњу нелегалних објеката зауставила криза него власти – од општинских до републичких.

Од једнакости грађана пред законом нема ништа. Победише „дивљаци”.

Само онај ко је легално купио земљиште, уписао се у књиге као власник, платио архитекти пројекат, грађевинско земљиште, општини све дажбине, добио дозволу, уплатио електрично бројило, бели и зелени картон, купио каблове, а богме својевремено и бандере, ископао шахт за водомер, уплатио водоводу за прикључак, телекому дао шта тражи... зна цену свега. Легалну, али, богме и мита да се оно што је нормално дозволи, па да се већ дозвољено убрза...

Ко је схватио како код нас функционише систем градио је и није никога ништа питао. Сада ће га све коштати 100 евра. Рушење неког нелегалног објекта слабо памтимо. Тако стигосмо до урбаног хаоса.

Опрост дугова постала је пракса политичара. Само 30 одсто обвезника плаћа ТВ претплату, недавно је градоначелник Београда мноштву опростио што годинама нису плаћали кирију, дажбине за одношење смећа, ЕПС-у грађани дугују 40 милијарди динара,,...

Шта нам политичари овим поручују? Да не вреди поштовати – закон! Ето, шта.