Мумије из мочваре

У последњих годину дана, и наша и иностранe телевизијe преплављене су разноразним америчким криминалистичким серијама чији су главни јунаци форензичари.
Нас, обичне смртнике навикле на то да су непокретна тела која леже на столовима за сецирање конкретни људи са именом, презименом и адресом боравка, свако одступање од такве врсте сценографије може веома да збуни.
Са сличним осећањем збуњености су већ нешто више од месец дана суочени и посетиоци изложбе "Мумије из мочваре" која је отворена у бечком Природњачком музеју (Naturhistorisches Museum).

Са изванредним приступом једној теми која би сама по себи намамила само заљубљенике у архологију, ботанику или историју, организатори су успели да направе једну од најфасцинантнијих изложби аустријске престонице. Класична археолошка студија која је снагом доброг маркетинга претворена у сензацију године, једноставним визуелним и писаним језиком препричава околности под којима су људи вековима нестајали по опасним баруштинама северозападне Европе. Да би се и највећим лаицима разјаснила техника одређивања старосне доби и пола мумије, узрока смрти, као и епохе у којој је живела, постављена је импровизована форензичарска лабораторија названа BSI (од Bog Science Investigation).

Место злочина – мочвара

Име намерно носи сличност са најпопуларнијом америчком серијом CSI, код нас познате као "На месту злочина". Сваки посетилац може да прође кроз укупно шест истраживачких "станица" на којима уз помоћ приручника или дежурних техничара добија прилику да сам "реши свој случај мумије из мочваре". На располагању, између осталог, стоје микроскопи, нонијуси, епрувете и чекићи, а истраживачи добијају за ту прилику специјално отштампане картоне на којима могу да забележе резултате својих опажања.

"Мумије из мочваре" су производ тесне кооперације холандског Дрента из Асена, хановерског покрајинског Музеја Доње Саксоније, канадског Музеја културе из Отаве и Гленбоу музеја из Калгарија. Кустоси и научници из поменутих институција радили су шест година на прикупљању материјала и разрађивању концепта за изложбу. Више од 400 експоната пронађених по мочварама Холандије, Белгије, Данске и Немачке сведоче о људској свакодневници, веровањима и обичајима од каменог доба до средњег века. Науци је познато око хиљаду мумија које су, по изванредној конзервираности тела и одевних предмета, перфектан археолошки архив. 

Мочваре су много више од устајале, смрдљиве воде. Природи северозападне Европе је после леденог доба било потребно више од десет хиљада година да створи дубоке мочваре и дебеле наслаге тресета. Људима је успело да их за десет пута мање времена униште. Овај контрапроцес се одвијао вековима грађењем насеобина, сађењем житарица, исушивањем и експлоатацијом тресета за огрев. Управо током првих масивнијих ископавања тресета у 17. веку, дошло је и до првих значајнијих археолошких открића: новчића свих величина и облика, необичног старог камења, накита, делова оружја и оруђа, посуђа, обуће, одеће или костију животиња. Добар део тих драгоцености је завршио у приватном поседу оних који су их пронашли, а остатак је био слободно препродаван.

Интересовање за археолошке налазе из мочвара порасло је тек недавне 1950. када су  у данском Толунду два копача тресета пронашла леш одраслог мушкарца. Видевши конопац око мушкарчевог врата, сместа су алармирали полицију верујући да имају посла са жртвом убиства. Њиховој погрешној процени је допринела изванредна очуваност тела, а нарочито лица које још увек изгледа као да је изливено у бронзи. Тек ближим проучавањем леша, научници су дошли до закључка како је у питању мумија четрдесетогодишњака који је живео око 210. године пре Христа.

Свирепа убиства

Невероватан публицитет који је дат овоме проналаску допринео је томе да данске власти одобре додатна ископавања у истој области. После неколико сличних открића на подручју читаве севернозападне Европе: тела везаних руку и ногу, омчи стегнутих око врата, пререзаних гркљана или смрсканих лобања, археолози су себи почели да постављају питање да ли се радило о пуким убиствима или о нечему другом. Тако се, на пример, још шпекулише о околностима под којим је "црвеном Францу" из немачке Буртангер мочваре пререзан гркљан, или зашто је мумији из Остербија одрубљена глава.

Познато је да су германска племена богу Вотану приносила људске жртве које су потом потапали заједно са оружјем или ратним пленом. Иза ове сурове праксе, крије се једноставна философија: шта се драгоценије од људске жртве, највеће од свих, може понудити боговима? Међутим, највише мртваца из тресета, жртве су старонордијског "правосуђа". Док су обични злочинци били вешани, кукавице, дезертери, хомосексуалци и прељубнице су остављани да се удаве. Неки су чак били, за сваки случај, "вишеструко" погубљени (вешањем, пререзивањем гркљана и коначно, одрубљивањем главе) због веровања да би могли да устану из мртвих. Нису ретке ни мумије из чијих груди штрчи део колца. Највећи број жртава је мушког пола, свега неколицина су жене, а деца су изузетак.

Убиства, жртвовања и сујеверје, иако централне, нису једине теме изложбе "Мумије из мочваре". За оне који желе да шире отшкрину врата у мистичан свет баруштина, пут – све до 15. априла – води у бечки Природњачки музеј.