Двоструки откази за раднике

Ужице – Радили су у фирми деценијама, да би 2006. године били проглашени технолошким вишком и добили отказ. Шест година су судским путем тражили да се врате на посао. Коначно, суд је правоснажном пресудом наложио да буду враћени. И недавно су поново потписали уговоре о раду, али снашло их је што нису ни сањали – после само шест дана рада уручен им је отказ.

Реч је о радницима ужичке фабрике „Синтер” АД, једне од ретких која је опстала из сложеног система „Први партизан“. Њих 18 запослених, готово сви са преко три деценије радног стажа и петоро у звању инжењера, отпуштено је из „Синтера“ у јесен 2006. године. Уз образложење руководства да су технолошки вишак, исплаћена им је и минимална законска отпремнина.

Тужили су потом фирму тражећи да се ови откази пониште. Спорове су три пута пред нижим судом губили и жалили се, да би на крају, Апелациони суд, у јулу ове године, пресудио да се врате на посао. У међувремену, деветоро их је отишло у пензију, а деветоро се вратило у фабрику. Директор „Синтера“ Слободан Јевтић, који је деценију на челу фирме и пре шест година им је дао отказе, сада их је, како кажу ови радници, позвао да се врате да би пресуду испоштовао, позивајући чак и оне што су отишли у пензију.

– И вратили смо се нас деветоро на посао, па потписали нове уговоре о раду. Добили радна места, али ништа нам нису давали да радимо. Тада смо затражили договор са директором око надокнаде наших зарада у периоду кад нисмо радили и повезивање пензионог стажа. У том шестогодишњем периоду једва смо преживљавали без посла, ја сам, на пример, радио на грађевини и секао дрва у шуми да бих издржавао породицу. На тај предлог директор није одговорио, али нам је већ сутрадан, шести дан повратка на посао, дао отказ, поново нас прогласивши технолошким вишком. Ми смо отишли кућама, па опет написали тужбу против фирме. Овог пута се надамо да наше судовање неће трајати шест година – објашњава за „Политику“ инжењер металургије Данило Пантовић.

Електротехничар Мирко Раденковић, вели да их је директор 2006. године отпустио јер су као чланови синдиката „Независност“ предводили штрајкачки одбор у фирми током штрајка због малих плата и лошег управљања предузећем. „Синтер“ је, иначе, једини произвођач синтерованих делова и металних прахова на Балкану и некад је радио за познате светске компаније у аутомобилској индустрији, када је имао више од 400 радника. Послови су се временом смањивали, радници отпуштани, па је у фирми сада 160 запослених. Највећи део власништва у том акционарском друштву тренутно има словеначки „Униор“ (25 одсто) и кикиндски „Бел хемикалс“(20 одсто).

Шта га је навело, питали смо директора Јевтића, да враћеним радницима поново да отказ. Он каже да је ту одлуку донео у консултацији са власницима „Синтера“, те да ће се о томе они званично огласити после седнице надзорног одбора фирме 10. октобра, а затим ипак објашњава:

– Катастрофа је да се судски спорови из радних односа воде шест година, свеједно која страна трпи. Ови радници су први пут отпуштени по плану смањења броја запослених (тада је за око 100 смањен број радника, а касније за још 100), па и сада „Синтер“ нема довољно посла. Изгубио је домаће тржиште на коме фирме слабо раде тако да од извоза живимо, али је ту велика мука а мала цена. Годинама три четвртине наших запослених прима минималац. Нема посла за све, једва и овај број радника издржавамо, још четворо, петоро треба да оде. Отуда одлука да се за ово деветоро поново дају откази – казује директор Слободан Јевтић и посебно наглашава да оваква судска одлука директно води фирму у пропаст: – Исплаћивање шестогодишњих неисплаћених зарада за њих 18, које „Синтер“ кошта више стотина хиљада евра, значи његово затварање. Нисмо ми на буџету да бисмо могли толике износе да подмиримо, једва и овако опстајемо – напомиње он.