Српски просек допингованих је изнад светског просека

Др Марија Анђелковић је стручњак за исхрану спортиста и борбу против допинга. Кад би требало да користе лекове или препарате они се, углавном, прво њој обрате да не би узели нешто што има недозвољене „прашкове”. Јер она као члан тима др Ненада Дикића, оснивача Центра за спортску исхрану и суплементацију Србије, брине и о томе. За тај посао ангажована је и у свету. Била је на зимским олимпијским играма у Ванкуверу (2010) и летњим у Лондону (2012).

А да би у том послу деловала с највишег нивоа специјализује клиничку фармакологију и похађа докторске студије из спортске медицине у Београду, а Академију спортске исхране завршава у Лондону.

Рођена је 18. септембра 1980. у Београду, где и живи.

Од кад се зна за допинг?

Један од најискуснијих предавача о допингу професор Едуардо де Розе, Бразилац италијанског порекла, волео је да започне предавање с Адамом и Евом, а то је одговор и на ваше питање: „Јабука у рукама Еве је први описани допинг”.

Како вам је било у Ванкуверу?

Ту сам била представник Светске антидопинг агенције. Сви спортисти су били под мојом „командом”. Водила сам квизове о антидопинг контроли. Уводила сам их у здрав живот кроз десетак питања, па ко је имао тачне одговоре добио је шал, капу...

Значајан гост био ми је принц Алберт Други од Монака (53). Причао ми је да воли зимске спортове, посебно вожњу бобом.

А у Лондону?

Ту ми је дух Лондона био јачи од духа олимпијских игара. У Ванкуверу су сви грађани живели за игре, а у Лондону то није био случај. У главном граду Енглеске грађани су нас доживљавали као симпатичне уљезе који их ометају у уобичајеном начину живота.

Шта сте тачно радили у Енглеској?

Била сам задужена за допинг у женском фудбалу, у Њукаслу и Манчестеру. Победнице игара биле су Американке. Тада сам сазнала да је фудбал најпопуларнији женски и дечји спорт у Америци. Дечаци га масовно играју до краја основне школе, а после тога се то интересовање губи, док девојке настављају да шутирају лопту.

Шта посебно памтите?

Кад сам у Манчестеру казала да сам Српкиња била сам, због Немање Видића, капитена Манчестер јунајтеда, уважени гост на сваком месту. Он је за њих икона. А провели су ме и кроз простор који обележава авионску трагедију екипе Манчестер јунајтеда у Немачкој (1958), после утакмице против Црвене звезде (3:3) у Купу шампиона. У центру тог простора је бакља која се не гаси. Извели су ме и на терен и понудили ми да пипнем траву на Олд Трафорду.

Како су Енглези доживели фудбалерке?

Пратили су све игре сем финалне утакмице. Веровали су да ће против Американки играти Енглескиње, али то се није догодило. У финале су се пласирале Кинескиње. И Енглези, иако су купили 40.000 улазница по 100 фунти, нису дошли на ту утакмицу. То је био њихов начин осуде свог тима.

Да ли сте ви осудили неког због допинга?

На овим олимпијским играма допинг контрола је радила дан за дан. Све то због брзине такмичења и евентуалног искључења неког спортисте. Званична листа допингованих још није објављена, али у нашим, интерним, круговима знамо да је само седам спортиста било допинговано и искључено са игара у Лондону, а рађено је 5.000 контрола.

А кад то радите ван такмичења?

Ми тестирамо 100 најбољих спортиста Србије четири пута годишње. Они су у обавези да нам увек кажу, где ће бити у наредна три месеца и који сат им одговара. И ми одлазимо до њих једног дана у та три месеца – без најаве. Српски просек допингованих је забрињавајући, јер је изнад светског просека! Из тог круга контролисаних искључени су само тенисери које тестирају лекари из њихове федерације.

Како објашњавате „случај Ленс Армстронг”?

Овај амерички бициклиста је од 1999. до 2005. седам пута победио на Тур де Франсу, а прошлог месеца је кажњен одузимањем одличја. И то само због сумње да се, у време победа, допинговао. Ову сумњу су изнели Ленсови ривали и сарадници. Он је имао карцином тестиса и то му је оперисано. Али, у том периоду је, уз све дозволе, узимао лек тестостерон, који је код здраве особе класичан допинг. И сад је, после свих његових успеха, без правих доказа љубомора учинила своје.

Која храна је здрава?

Најздравија храна је сирова, она која је у директној вези са четири елемента: земљом, водом, ваздухом и сунцем. Грчки лекар Хипократ је рекао: „Твоја храна је твој лек”, а савремена медицина каже: „Узрок човекових болести су лоша храна коју једе и добра коју не једе”. Тачно се зна да мозак узима 25 одсто унетих калорија у организам. Остало препушта другим органима. Зато су они који се хране правилно 30 одсто интелигентнији.

А која се мора избегавати?

Све грицкалице као грисини, чипс... Ретко кад једем или пијем оно што садржи просте шећере, то јест чоколаду, „кока колу” и слична пића. Литар „кока коле” замењује 30 коцкица шећера... У принципу увек једемо оно што желимо, па храна, умногоме, описује и наш карактер.

Да ли се зна шта једу познати?

Углавном да, јер то је и пропаганда националне кухиње. Обама воли печену ћуретину и кувани кромпир, Путин поштује ред: супа, месо, сладолед. Краљица Елизабета узима органске намирнице из своје баште: поврће, салату, воће и уз то кувану пилетину.

Шта вас спортисти „тајно” питају?

Њихово најчешће питање тог типа је: „Да ли је вијагра допинг”. Кажем им да није, али није безопасна. Јер, тај „лек” не изазива већи крвни притисак само у полном органу, већ у целом организму. То је оптерећење за срце. Зато се може узимати само после консултације с лекаром.

Како секс делује на форму спортиста?

Не знам да ли се најбржи човек на планети Јусеин Болт шалио кад је, на такво питање у Лондону, дао лаконски одговор: „Мени веома помаже!” Али знам да се једна позната спринтерка жалила да је машина с кондомима, у олимпијском селу, „најчешће празна”.