„Златна камера” за једну даму

Битољ – Круна седам филмски интензивних дана 33. Браћа Манаки фестивала свакако је била церемонија доделе награда и пријатно изненађење када је за најбољег сниматеља, у конкуренцији у којој су баш као и у самој овој професији доминирали мушкарци, проглашена једна дама. Главна фестивалска награда „Златна камера 300”, према одлуци жирија којим је председавао Фред Келеман, а међу члановима био и наш Миладин Чолаковић, уручена је њиховој пољској колегиници – Јоланти Дилевској за мајсторство камере у филму „У тами” Агњешке Холанд.

Чланови жирија образлажући своју одлуку између осталог кажу да је награда дата за „мајсторско бављење богатом визуелизацијом, елегантне осцилације између крупних планова који приближавају ликовима и откуцајима њихових срца, између широких планова простора који их окружује”. Додали су и да „селећи се од сенке у светлост, око камере Јоланте Дилевске открива лепоту таме, таму под светлом”.

За свој „проницљив, неуморан, али и нежан поглед кроз камеру с којим нуди слике људског бола, усамљености и потребе за спасењем у суровом свету, слике које се урезују и у гледаочеву мрежњачу и у дуго памћење”, руски сниматељ Алишер Хамидхођајев, директор фотографије у филму „Да се живи” Василија Сигарева, освојио је „Сребрну камеру 300”. Захваљујући писмом на награди Хамидхођајев је истакао и следеће: „Постоји неколико фестивала где можете упознати колеге и разговарати својим језиком о темама креативности наше професије. Пронашао сам свој интерес у креативности, јер је то много важније од нових технологија и уређаја. Филм није спорт, али награда је веома важна за мене као симбол разумевања од стране мојих колега”.

Колико је битољски фестивал, као један од ретких који негује и вреднује стваралаштво сниматеља и њихов рад, важан за светске кинематографере посведочио је и сјајни Лука Бигаци у свом писму захвалности за освојену „Бронзану камеру 300” за мајсторство у филму „Ово мора да је то место” Паола Сорентина. Он је нагласио да сматра фестивал Браћа Манаки веома драгоценим јер омогућава сусрете сниматеља и њихове разговоре о стварању система за себе у европској култури.

Завршницу фестивала увеличао је италијански мајстор Лучано Товоли којем је додељена „Златна камера 300”, а један од најбољих утисака оставио је аустријски сниматељ Кристијан Бергер, верни сарадник Михаела Ханекеа у филмовима „Бенијев видео”, „71 фрагмент хронологије случаја”, „Скривено”, „Учитељица клавира” и „Бела трака”, чија је мастер класа била најпосећенија и најсадржајнија. Специјална гошћа фестивала била је и француска дива Катрин Денев. Уз главни такмичарски садржај били су ове године и знатно богатији паралелни програми, међу којима и програм нових македонских филмова. Обележена је и 65-годишњица „Вардар филма”, први пут је фестивал и отворен и затворен македонским дугометражним филмом.

Паралелних догађања, промоција књига, изложби, сусрета и радионица везаних за активности IMAGO- међународне асоцијације филмских сниматеља, било је у Битољу у правој мери. Своју радионицу на тему „Фотографија као систем комуникације”, одржао је и наш сниматељ, члан жирија и професор Миладин Чолаковић.

Док су се у фестивалским салама смењивали филмови, битољским улицама стално су ужурбано промицали људи одевени у турске униформе с почетка 20. века. То су глумци и статисти из једне од многобројних турских телевизијских серија које се у Битољу стално снимају. Македонија има повољан, за странце који снимају филмове и серијале, и веома стимулативан порески систем. Уз то, Македонија, иако мала земља, у свој филмски Фонд је ове године издвојила четири милиона и сто педесет хиљада евра (!). Много више него Србија.