Љубавна драма у Сарајеву

Сан Себастијан – У тренуцима док шаљемо ову фестивалску причу, у Сан Себастијану баш као и у целој Шпанији, у току је генерални штрајк против мера владе које се односе на „сечу” средстава намењених јавном сектору у шта спадају и културне делатности. Велики баскијски и шпански туристички и културни центар на обали Атлантика блокиран је. Ниједна продавница или установа не ради, затворени су сви кафеи и ресторани, јавни превоз такође. Од 22 дворане које су на располагању сансебастијанском филмском фестивалу, са скраћеним радним временом ради само једна и то за свега три пројекције и искључиво за акредитоване новинаре и критичаре...

Сви фестивалски гости и учесници показују разумевање и за штрајк и за економске недаће Шпаније, које као да се не односе на овогодишње, јубиларно фестивалско издање, на којем звучна филмска имена једно друго свакодневно стижу и престижу. Јуче је овде боравила и Пенелопе Круз са својим италијанским колегом глумцем Серђом Кастељитом који је  према роману Маргарет Мазантини режирао филм „Рођен двапут”, једним делом снимљен и у Сарајеву. Крузова тумачи лик Ђеме која уочи Олимпијаде, у Сарајеву (1984) проучава књижевно дело Андрића, упознаје локалног песника Гојка (Аднан Хасковић, иначе најуверљивији у филму али и непотписан у каталогу) и среће љубав свог живота – америчког фотографа Дијега (Емил Хирш). Ова три лика постају судбински повезана, рат у Сарајеву служи као кулиса за често „накалемљену” љубавну драму (очигледан проблем сценарија) и место рађања Ђеминог сина и место у које ће га после 16 година од рата довести како би упознао свог правог оца... Кастељитов филм има претензије да буде уметнички филм, али је резултат тога артифицијелност. Најзанимљивије је у филму то што Пенелопе Круз доживљава физичку трансформацију, јер игра лик у распону од 20 година и што италијански говори без икаквог акцента...

Моника Белучи у филму „Ринова сезона”

Много се боље на „туђем терену” снашла италијанско-француска звезда Моника Белучи која је изврсна у „Риновој сезони”, новом филму прогнаног иранског редитеља Бахмана Гобадија, сниманом на граници Турске и Ирана. Реч је о поетском и драмски снажном филму инспирисаном истинитом животном причом једног славног курдско-иранског песника Сахела (у филму га игра Бахруз Восуги) који је доласком ајатолаха Хомеинија на власт био осуђен на 30 година робије због поезије која је „у супротности са светоназорима исламске револуције”. Његовој породици је званично јављено да је мртав, показан им је и његов гроб над којим су га његови најмилији оплакивали док је он у казамату пролазио кроз најгоре могуће физичке тортуре. Његова супруга Мина (Моника Белучи, дочекана на сцени са одушевљењем) провела је 10 година у затвору у којем је била и силована, оплакивала је „мртвог” мужа и коначно пребегла у Турску. У Гобадијевом филму има мало речи. Слике говоре много више док се у позадини повремено чују оригинални песникови стихови које нико никада није могао да „ухапси”...

Шпански аутори су ове године приредили право изненађење појавивши се у главном такмичарском програму са чак два црно-бела филма. Изврстан утисак оставио је црно-бели неми филм „Снежана” Пабла Бергера који је на овом пројекту радио још од 2005. године, знатно пре Хазанависијуса и његовог „Артисте”. Бергеров филм је шармантна и хуморна реконструкција популарне бајке браће Грим, смештена у 1920. годину негде у Андалузији. Негде у планинским пределима који граниче Француску и Шпанију, у годинама Другог светског рата, смештена је прича филма „Артиста и модел” Фернанда Труебе, црно-бела ода животу, уметности и уметницима. У оправдано спором ритму, у пригушеним тоновима, Труеба слика портрете старог француског скулптора (Жан Рошефор), његове верне жене и уметничког саборца (Клаудија Кардинале коју је публика испратила са овацијама) и младе Шпањолке одбегле из Франковог затвора (Аида Фолш), која ће му постати модел и инспирација, уједно отварајући питања чина уметничке креације, али и могућности повратка поверења у човечанство.

Осим шпанске неме „Снежане”, у врху на листама је и „У кући”, нови филм француског редитеља Франсоа Озона који је, заправо, адаптација позоришног комада шпанског драмског писца Хуана Мајорге уједно и писца овог интелигентног, духовитог и веома креативног сценарија. Прича о професору књижевности и његовом талентованом ученику, уједно је и прича о умећу причања приче која, попут стварног живота, може да оде на било коју страну – у драму, у суспенс или у комедију. Врло добра креација тандема Озон–Мајорга и изврсни глумачки доприноси Фабриса Лукинија и Кристин Скот Томас...