Мађари долазе само на бурек

Суботица – Када је 1. маја 2004. године Мађарска, са још осам махом источноевропских земаља, постала пуноправна чланица Европске уније, то је схваћено као велика шанса Суботице. Она више није била "обичан" погранични град, већ степеница одакле је први наредни корак водио ка заједници у чијем би се чланству и Србија радо видела. У Суботици су сви, од политичара и општинских функционера, до економиста, били убеђени да ће она, као најближа граници, у Европу закорачити и раније.

Као прилог тој тези, навођено је изузетно позитивно искуство западних делова Мађарске, уз границу са Аустријом, који су доживели прави привредни бум, нарочито у области услужног сектора. Мађарске бање, стоматолози, гинеколози, трговине и све врсте услуга уз границу са Аустријом, пунили су касе до засићења. Аналитичари указују на чињеницу да је капитал сада већ из ових подручја почео да се сели на удаљенија, попут украјинских.

У Суботицу овај талас инвестиција није стигао. Бар још не. Након три године од уласка Мађарске у ЕУ, оно што најпоузданије Суботичане подсећа да су на граници са заједницом, јесу непресушни редови за визу испред мађарског конзулата. Ефекти јефтиног комшилука брзо су заситили пробирљивог, и шпарног, мађарског купца. Уосталом, овдашњи мегамаркети нису могли понудити ништа осим онога што већ у мађарским трговинама има – чак ни после великог "стезања каиша" које је почела да спроводи влада северног суседа, овде није примећено више купаца из околних прекограничних места. Оних 13.800 долара бруто-дохотка по мађарском становнику само у ретким случајевима се троше овде. Тако да нам мађарски купци нису "вратили" оно што смо ми деведесетих година остављали у сегединском "Теску", "Кори" и "Метроу" или по приватним шпецерајима начичканим дуж пута иза прелаза на Келебији.

            Суботички бувљак је ипак био нешто боље среће. Током 2004. и 2005, а касније нешто слабије, велики број купаца је долазио из Мађарске, те су цене на тезгама исписиване паралелно у динарима и форинтама. Суседи су тражили пробрану гардеробу, музичке дискове, који су овде у "сивој зони" јефтинији, и сопствене производе. Наиме, са враћеним порезом на граници, а неплаћеним нашим ПДВ-ом, мађарски производи на суботичком бувљаку били су јефтинији него у земљи порекла. Тако испада да је једини оригинални производ који су продали Мађарима био бурек, кога нема у Мађарској, па је свим купцима био обавезан "мени".

            Након три године живота "уз Европску унију", Суботица је убрала тек танак профит у односу на велика очекивања, иако је генерално гледано, по величини спољнотрговинске размене, Мађарска трећи партнер Србије, у коју је извезла робе у вредности од 442 милиона долара (додуше као СЦГ). У једном недавном интервјуу, Ференц Нађ, мађарски генерални конзул у Суботици, каже да овде послује између 100 и 110 мађарских радњи које чекају повољније политичке прилике како би се размахале у пословању. На прсте једне руке могли би се избројати производни погони из европских земаља, који су овде премештени због повољности које нуди живот уз ову "посебну" границу.

            Не постоје анализе које би показале колико је инвестиција у привреду Суботице стигло, захваљујући томе што је први комшија Европске уније. За сада, једини егзактан прорачун има Канцеларија за суседске програме, чији руководилац Зоран Кртинић каже за "Политику" да је Суботица преко Европске агенције за развој добила тачно 513 хиљада евра за пет програма који се реализују у оквиру суседске сарадње Србије и Мађарске. Кртинић упозорава и да је ЕУ пооштрила критеријуме за доделу новца из својих фондова, па ће убудуће Србија, која још није кандидат, имати приступ само средствима за изградњу и развој институција и, управо онога што је интересантно Суботици, прекограничне сарадње. Ове инвестиције остају и за сада једине "школе" кроз које овдашњи предузетници уче како се конкурише за новац ЕУ, како се правда и троши.