Мезимци без инфузије

Већ више од десет година било је само питање дана када ће се испоставити да су предузећа која се формално воде у статусу реструктурирања – велики трошак за пореске обвезнике. Ових дана то се и догодило. Министар финансија, суочен са дужничком кризом која прети да Србији „купи карту до Грчке у једном правцу”, схватио је да наша земља више нема пара којима би ова предузећа могла да се задрже у државном наручју.

Иако из угла буџета нису велики трошак, јер на њих оде свега четири милијарде динара, што је око 0,4 одсто националног колача – она нас суштински коштају чак 10 пута више. Сваке године те фирме направе дуг од око 40 милијарди динара, што су за нас велике паре. Месецима мољакамо Светску банку, на пример, да нам одобри зајам баш у том износу. А те паре предузећа у реструктурирању на крају године само испоставе пореским обвезницама као нови дуг, и то тако што не плаћају струју, порез и доприносе и остале рачуне.

Зато је министар финансија одлучио да такву праксу пресече и да најкасније до половине 2014. године ове фирме нађу купца или стратешког партнера. Оно што није рекао јесте то да им у супротном прети ликвидација. Трећег решења нема пошто од тог датума на ова предузећа више неће моћи да се примењује забрана судских извршења и ако ће морати да плаћају све што су потрошили.

Ако су само од 2008. до 2010. године њихови губици износили око 350 до 400 милиона евра, зашто се држава раније није одлучила на овакав корак и уштедела огромна средства? Зашто је требало да погледамо у лице дужничкој кризи и схватимо оно што је сваком студенту економије јасно? Зато што у фабрикама попут ИМТ-а, ИМР-а, ФАП-а или „Прве петолетке” ради чак 100.000 људи и што би то отворило исто толико породичних драма. За добар део њих то би значило и крај каријере. Технолошке иновације, улагања, стручни семинари, усавршавања за њих су више од деценију били непознаница. При том, многи су у оним годинама када их према важећим прописима о раду послодавци гледају само као превелики трошак који ће на име отпремнине морати да им исплате уколико направе погрешан избор њиховим запошљавањем.

Постоји још један разлог зашто су ова предузећа, која по пословним резултатима могу да се сврстају у економске инвалиде, била на државној инфузији толике године. Зато што ове фабрике имају најјаче синдикате који би се очас посла појавили са транспарентима испред зграде владе, блокирали саобраћај, штрајковали глађу… Ту слику овдашњи политичари не воле да виде ни пред изборе, ни после избора. И док је тих 100.000 радних места – која нажалост не доприносе повећању националног колача већ га година глођу – чувано, нико није ни трепнуо што је у приватном сектору за четири године кризе уручено више од 400.000 отказа. Ти људи нису штрајковали, њихових 400.000 породичних драма нисмо имали прилике да прочитамо у новинама, нити су их политичари видели како блокирају централне градске улице. Највећи број њих, ипак, добро се види на једном месту – на евиденцији Националне службе за запошљавање.