Србији је потребна катарза

Специјално за Политику

Барселона – Рафаел Аргуљол (Барселона, 1949), писац и филозоф, аутор је 27 књига есеја, романа, поезије и путописа. Професор естетике на Факултету хуманистичких наука Универзитета Помпеу Фабра у Барселони, био је предавач на Берклију (САД), као и на универзитетима широм Европе и Латинске Америке. „Лампедуза, једна медитеранска прича”, роман којим се Аргуљол представља први пут нашој читалачкој публици (управо га је објавила Геопоетика)својеврсна је метафора медитеранског света, приказана кроз једну митску љубавну причу. Аргуљол је добитник угледне књижевне награде „Надал” за свој роман „Разлог зла” (1992) и награде за најбољу књигу есеја за „Једно сензоријално васпитање” (2002), анајвећи број признања Рафаел Аргуљол добио је за своју последњу књигу „Поглед са дна мора” (2010), коју и сам писац сматра својим животним делом.Рафаел Аргуљол биће гост Института Сервантес у четвртак 11. октобра.

Шта за Вас значи писати?

Писање је за мене увек интимно повезано са животом као и са личним искуством. Дакле,укључује мој однос према језику, према стварности и према мом животу.

Први пут излази једна Ваша књига у Србији, земљи коју Ви веома добро познајете. Како Вам се чини садашња ситуација?

Ја сам пропутовао два пута већи део бивше Југославије пре њеног распада,а након 1991. био сам више пута у Србији. Први пут непосредно након бомбардовања 1999. године. Ви сте земља у транзицији, која ме донекле подсећа на Шпанију од пре тридесетак година, када се налазила између освртања ка прошлости и неопходног корачања ка будућности... Србија је на путу да се укључи на пут који води ка будућности, а та будућност је по мени свакако европска. Србија је такође земља која је прошла кроз тешке трауме у блиској прошлости; мислим да је важно да доживи катарзу, прочишћење за које је потребна и аутокритика да би се могло живети у каквој-таквој равнотежи –као што је био случај и са Шпанијом.

Роман „Лампедуза, једна медитеранска прича”, са којим Геопоетика почиње издавање Ваших дела на српском језику, написан је у романтичарском, готово хелдерлиновском духу...

Тај роман је, када је објављен, окарактерисан као билдунгсроман,роман иницијације. Познато је да по томекњижевност можемо сагледати из две перспективе: оне коју је обележио Флобер, чији је однос према реалности објективан, и на субјективну, чији је симбол Гетеов Вертер. У „Лампедузи” има и једног и другог. То је књига која може да се доживи као романтичарска прича, ако под романтизмом подразумевамо трагични конфликт између лепоте и смрти, које се преплићу и супротстављају једна другој у овој књизи.

„Поглед са дна мора” Ваш је најамбициознији књижевни пројекат по оцени критике. Ви сами сте рекли да сте у том делу коначно испричали све што сте имали, и на начин на који сте желели. Можете ли нас мало приближити тој књизи, с обзиром на то да наша публика још нема прилике да је чита на српском језику?

„Поглед са дна мора”, књига која у завршној верзији има 1.200 страница – од мојих 1.600 страна руком писаних– изашла је 2010. године након шест година писања. Критика ју је оценила као „путовање над путовањима”, „аутопортрет на позадини епохе”, текст који се не може жанровски сврстати јер комбинује све књижевнежанрове. У том, за мене животном пројекту, хтео сам да прикажем другу половину 20. века и почетак 21. са истовременим путовањем кроз људску душу, онолико колико траје један људски живот, у овом случају мој живот. То је аутобиографија, само ако аутобиографију схватамо као мешавину мита, историје, путописа, поезије и есеја. Та књига је настала као писани документ у потрази за самим собом на позадини живота и времена.

Ви сте расли у недемократској Шпанији, као студент сте се борили против Франковог режима и због тога били и у затвору; после сте живели те године транзиције и демократије. Како гледате на тренутну ситуацију у Шпанији?

Шпанија након Франкове смрти, дакле Шпанија последње трећине XX века, била је земља са својим светлим и тамним странама: економски скок, улазак у Европску заједницу, модернизација, а с друге стране држава лоше осмишљена политички од самог почетка. И сада се та петовековна структура показује као климава. Осим тога, проблем Шпаније јесте тошто се никада није самокритички осмотрила ни у односу на своју блиску ни на даљу прошлост. Када је била олимпијада у Барселони1992. године, истовремено је било 500 година од освајања Америке и пет векова од протеривања Јевреја са Иберског полуострва. Није ли то био тренутак да се,поред олимпијског славља, критички осврне на „конкисту” и друге ствари. Још чекамо да се званично осуди франкизам... У погледухипотетичког разједињења Шпаније, Каталонија и Баскија никада нису биле потпуно интегрисане у шпанску државу. Али сложено је рећи шта и како би било најбоље, јер земља пролази, након година просперитета, кроз озбиљну политичку и економску кризу. Ипак је Шпанија и даље, поред Француске и Италије, земља са најјачом културном и уметничком традицијом у Европи.

Редовни сте сарадник дневног листа„Паис”, где сте отворено критични према друштвено политичкој ситуацији у земљи. Има ли то одјека?

Ја сам често доживљавам те текстове као глас у пустињи,али онда чујем неке коментаре и видим да то ипак није сасвим тако. Већ тридесет година пишем за „Паис”текстове који не потпадају под било какву политичку партију, идеологију или покрете. Та независност није лако одржива и некада се скупо плаћа. У данашње време, када је визуелна комуникација толико доминантна, није лако одбранити важност писане речи, која на дуге стазе ипак оставља дубље трагове.

Може ли се замислити једна књижевна конструкција Европе?

Уједињена Европа је пре свега економски пројекат и мислим да постоји огромна празнина на културном плану. Када се писао европски устав предлагао сам да се у тај текст укључе фрагменти важних текстовасвих културно-књижевних и духовних европских традиција: грчко-римске, хебрејске, хришћанске, револуционарних традиција... Да је европски пројекат укључио ту културну позадину, сада бисмо и према његовом политичко-економском уједињењу били мање скептични.

у Институту Сервантес говорићете о вези између књижевности и путовања

Готово све моје књиге у вези сусапутовањима. Некада су инспирисане конкретним путовањима, а некада су то путовања духовног типа. Књижевност и путовање уједињени су од самог зачетака књижевне традиције:„Еп о Гилгамешу”, Хомерова „Одисеја”, Вергилијева „Енеида”, Дантеова „Божанствена комедија”сведоче о томе.

Читати значи путовати?

Читање је другачији пут од онога који је прошао писац, јер има креативни елемент. Читалац ће увек кренути својим путем, али ће га у тој авантури водити пишчева рука, попут неког компаса.

Нека посвета српској публици?

Иста она коју бих казао мојим сународницима: важно је сагледати самог себе „туђим очима”, као кроз неку пукотину која је с друге стране огледала. Када упознамо и прихватимо са разумевањем оно што је другачије, тек онда истински упознамо сами себе. Мислим да је љубав у очима других пут ка томе да научимо да волимо самисебе на прави начин.

Тамара Ђермановић