Својатање Пола Кругмана

Нобеловац Пол Кругман поручио је крупним капиталистима који су га у Србију довели и оно што не воле да чују: да је динар прецењен, да фиксни курс није решење и да треба више да извозе. И то иако је позив да посети нашу земљу овај амерички економиста највероватније добио због свог става који овдашњи бизнисмени и политичари воле да чују: „потрошња је рецепт за излазак из кризе”.

Ако премијер Ивица Дачић тврди да је српска економска политика добрим делом базирана и на његовим ставовима, за које то онда мере Кругман може да сноси одговорност? Чини се да се сусрет Србије и овог америчког економисте догодио много пре него што је Кругман слетео на београдски аеродром, а Дачић постао премијер. Они грађани који су током 2010, на пример, узели динарски потрошачки кеш кредит уз камату од око девет одсто – можда ни не знају да на томе треба да захвале управо Полу Кругману. Тадашњем министру економије Млађану Динкићу, идеја о подстицању потрошње, синула је након што је прочитао колумне овог економисте у „Њујорк тајмсу”. Тако су се, добрим делом, родили и програми субвенционисаних кредита за привреду. Домаћи економисти, с друге стране, сматрали су тада да на Србију не може да се примени исти рецепт као на Америку. Реч је о две потпуно различите привреде. Основна замерка Динкићевом програму тада је била да је Америка извозно оријентисана, а Србија увозно оријентисана привреда. Што значи да кад тамошња влада подстиче потрошњу – помаже домаће привреднике, док кад то чини српска влада онда субвенционише стране фирме, јер се велики део робе увози.

Чини се да су у великој мери текстове Пола Кругмана читали и остали чланови претходне владе. Тако је, на пример, бивши премијер Мирко Цветковић сматрао да је дефицит у буџету елемент развоја и да антирецесиона политика подразумева повећање потрошње, првенствено инвестиционе. Сваким ребалансом буџета, међутим, годинама се у Србији највише штедело управо на капиталним издацима. Ипак, све време кризе чинило се да највећи фанови Пола Кругмана седе у клубу „Привредник”, у Шекспировој улици, који нису пропуштали прилику да истакну како је рецепт за излазак из рецесије повећање потрошње. На његове ставове врло често су се током кампање позивали чланови Социјалистичке партије Србије, нарочито Душан Бајатовић. Лидер те партије и премијер Ивица Дачић у свом експозеу тако је истакао:

– Наша ситуација је слична анализи коју описује нобеловац Кругман: имамо велики број људи који не раде или недовољно раде, имамо капацитете који нису упослени, природне ресурсе који нису искоришћени и уплашене инвеститоре и финансијски сектор који није довољно у функцији привредног развоја.

Небројено пута после тога, Дачић је поновио да није само штедња решење, јер народ више нема шта да штеди. Међутим, уколико држава заиста усвоји план фискалне консолидације у ком планира да минус у каси преполови, а шта је то онда него драстична штедња. Наравно ако се обистини. Ипак, чини се да ће терет тих уштеда највећим делом платити грађани и привреда, а мањим делом држава, као што премијер тврди. Јер највећи део фискалног прилагођавања направиће се преко повећања ПДВ-а (око 300 милиона евра догодине), што ће осетити сваки грађанин и привредник у овој земљи. Шта је српске политичаре натерало да направе заокрет у односу на Кругманову доктрину? То што више нема пара, земља је презадужена и пред дужничком кризом, а нови зајмови којим би се финансирала политика потрошње су скупи.

Иако сматра да су савети Пола Кругмана драгоцени да би могли да буду примењени у економској политици Србије, уредник сајта „Макроекономија” Мирослав Здравковић је уверен да он не би смео да буде злоупотребљен за правдање веће јавне потрошње зарад интереса крупног капитала. Већа потрошња у нашој земљи није пут за излазак из кризе из више разлога:

– Ми већ имамо негативну стопу штедње, а и вишак потрошње се највећим делом преноси у већи увоз. Већа јавна потрошња у Србији значи већу корупцију и прерасподелу у корист великих компанија, а која се кроз раст јавног дуга преноси на наредне генерације и опште сиромаштво у будућности. Србија није у позицији САД, Европске уније, Швајцарске или Јапана да може да смањи јавни дуг штампањем новца – сматра Здравковић.

Тим питањем су се бавили аутори сајта „Тржишно решење”. Тако на пример Славиша Тасић сматра да је „Србија мала економија са великим учешћем увоза и у таквој економији рецепт потрошње не долази у обзир, ни према самим кејнзијанцима”. Кругман иначе спада у заговорнике теорије државне интервенције. Сваки државна потрошња стимулише економије околних земаља, док рачун остаје Србији. И у Кругмановом уџбенику јасно је да је то тако – за мале и отворене економије важе другачија правила, цитирао је Тасић Кругмана.

– То што је Кругман у Београду рекао, дакле, ни у оквирима његове сопствене теорије нема никаквог смисла. Али мислим да га то и не интересује превише, јер судећи по његовом блогу, најинтересантнија ствар му је била нека статуа у хотелу – закључио је он.

А. Телесковић