Изложбе које су провоцирале јавност

Један од духовитијих коментара на веома непријатну ситуацију која се у среду увече одигравала око Центра за културну деконтаминацију (ЦЗКД), а поводом изложбе „Есе хомо” (Ево човека), био је да никада на једној изложби у Србији није било толико људи. Изложбу је обезбеђивало 2.000 полицајаца. Из предострожности да не дође до нереда, јер је група грађана окупљена око ЦЗКД-а сматрала да изложба вређа грађанска и верска осећања и да је приређена поводом „параде поноса”, која је забрањена.

Ауторка изложбе је шведска уметница Елизабет Олсон Валин. „Есе хомо” представља цитат који је, како се верује, изговорио Понтије Пилат пре него што ће осудити Исуса Христа на смрт распећем.

На изложби је приказано 12 фотографија модерне верзије прича из Новог завета, на којима је Исус Христ у женској одећи и у друштву са ХИВ позитивним особама, транссексуалцима и геј мушкарцима. На фотографијама су представљене сцене Крштења, Распећа, Тајне вечере и голготе Исуса Христа, али су главне личности и представници транссексуалне оријентације, хомосексуалци и ХИВ позитивне особе.

На фотографији Тајне вечере, уместо апостола седе младићи обучени у танге и корсете, у лакованим чизмама, с јаком шминком и перјем, док је Исус представљен у женској одећи и у обући са штиклама. Сцену Крштења ауторка је поставила у базен , уместо у реку Јордан, а Исус Христ представљен је наг док иза њега стоји младић који би требало да представља Јована Крститеља.

Изложба је приказана први пут 1998. у Стокхолму, а потом у другим градовима Скандинавије и западне Европе. Изазивала је реакције али није забрањивана.

У „уметничком резервату”, слобода уметничког изражавања је загарантована. Проблем настаје оног часа када део јавности „препозна” одређено стваралаштво (изложбу, књигу, филм) као провокацију и „претњу” прихваћеним вредностима неке заједнице.

Провокација сама по себи иде на руку уметнику. Ту се отвара питање где престаје јефтина провокација, а где почиње уметнички рад?

Новија историја изложби у Србији и региону које су испровоцирале јавност бележи неколико примера.

Када је 2008, у Галерији „Контекст” на Дорћолу, приређена изложба савремене албанске уметности, кордони полиције блокирали су кварт, а представници организације „Образ” јавно су протестовали и ушли у галерију. Било је и поцепаних радова. Тада је проблематичан био дигитални принт са ликом Адема Јашарија, некадашњег вође ОВК, сучељеног са Ворхоловим Елвисом Прислијем. Ова изложба је претходно била одложена у Новом Саду, јер је било актуелно питање проглашења независности Косова. Oна је касније у Новом Саду протекла без инцидената.

И пре него што се догодила (2004) унапред је забрањена изложба Владислава Шћепановића, који је насликао Садама Хусеина, Слободана Милошевића, Звездана Јовановића, Хомеинија, шеика Ахмеда Јасина, Радована Караџића, Бин Ладена... Портрети су изнад глава имали ореоле светаца. Уместо отварања, испред београдске Галерије „Прогрес”  дељени су каталози. Шћепановић је објаснио да је желео да подстакне питања „да ли су ове личности заиста то за шта су проглашени или би требало преиспитати доминантна гледишта”. Занимљиво је да је годину дана раније у Подгорици ова изложба протекла без икаквих реакција.

Рад Живка Грозданића „Метеорска киша” у Павиљону „Вељковић” у Београду, у којем је фигура патријарха Павла „засута камењем”, такође је изазвала контроверзе, али и рад истог уметника „Владика Пахомије на Булевару сумрака”, због којег је Пахомије подигао тужбу против Грозданића, али је од ње и одустао.

На Цетињском бијеналу (2004), албански уметник Алберт Хета изводи рад „Амбасада републике Косово – Цетиње, Србија и Црна Гора”. На зграду бившег посланства Краљевине Србије аплицирани су табла, грб и застава Албаније. После великог медијског притиска и пошто је рад и физички оштећен, рад је уклоњен са изложбе, а принц Никола Петровић, оснивач Цетињског бијенала, јавно се извинио црногорском народу.

На Меморијалу „Надежда Петровић“ у Чачку (2008) проблематичан је био рад италијанског уметника Луке Витонија, који је по граду покачио црне заставе на којима су били исписани анархистички стихови .

„Да су они били исписани на неким папирима, нико то не би приметио”, кажe Јулка Маринковић кустос ове галерије. Овај рад уклоњен је из јавног простора.

У историји европске уметности можда је најпознатији рад италијанског уметника Мауриција Кателана „Ла нона ора”, 1999, познат под називом „Папа погођен метеоритом”, који је у Пољској изазвао велики скандал. Одмах по отварању изложбе у Националној галерији у Варшави изложба је затворена, а пољски министар културе је на самом отварању покушавао да подигне метеором погођеног „папу”. А онда га покрио капутом...

Уметнички радови који изазивају реакције имају као и свако уметничко дело одређену аргументацију, утемељење, мотив преиспитивања неког феномена. Наравно, најпровокативнији су они који „дирају” у религију и нацију.

Естетика готово никада није била разлог за масовни бунт. Упркос свеприсутном кичу.