Азијски хладни рат

До недавно је чувена 38. паралела на којој се налази демилитаризована зона између Северне и Јужне Кореје представљала последњи симбол хладноратовске поделе сфера утицаја између два светска војна џина. Међутим, протеклих дана на истоку Азије распирују се неке давно угашене ратне ватре, стварају се нови конфликти и исцртавају неке нове линије подела. Само овог пута растреситим тлом источне Азије не корачају амерички и совјетски џин, већ се ватром играју кинески и јапански змај, уз рику јужнокорејског и тајванског тигра. Али, све води неком новом „хладном рату”, и то због две групе мајушних острва.

Дипломатски сукоб између Токија и Сеула избио је почетком августа када је председник Јужне Кореје Ли Мјунг Бак посетио острво Докдо, односно Такешима како га називају Јапанци. Острва се налазе између Кореје и Јапана у Јапанском мору, чије име иначе не признају обе Кореје па га у Јужној Кореји зову Источно море а у Северној Кореји Источно корејско море. Лијева посета изазвала је бурну реакцију Токија, а обе стране су кренуле да засипају медије доказима о томе да су два главна острва и тридесетак мањих стена које вире из мора заправо њихова вековна територија. Као аргументи се потежу Географски анали краља Сејонга из 1454. године, директиве Министарства унутрашњих послова Јапана из 1877,  потом корејски царски едикт из 1900, објава Владе Јапана из 1905, Каирска декларација из 1943, Потсдамска декларација из 1945, мировни споразум из Сан Франциска 1951...

Делом сличан сукоб Јапан има у Источном кинеском мору и то око острва Сенкаку, односно Дијајоу како их називају у Народној Републици Кини и на Тајвану (Република Кина) који такође тврде да је то део њихове територије. Сукоб око ових пет острваца и три голе стене довео је две највеће економије у источној Азији на ивицу економско-дипломатског рата. Званични Вашингтон је већ саопштио да не планира да арбитрира, иако је очигледно да Американцима уопште не одговара да њихов деценијски војни стратешки партнер у том региону – Јапан – буде на ивици рата са њиховим стратешким економским партнером што Кина увелико јесте узимајући у обзир међузависност ове две највеће економије света. Још мање им одговара да су у сукобу њихови главни ослонци у том региону – Сеул и Токио.

Многи ће рећи да је основни узрок сукоба заправо чињеница да постоје истраживања по којима је могуће да су испод спорних острвца велика налазишта нафте и гаса. Међутим, када се загребе испод површине није тешко открити да се ова два сукоба заправо користе скоро искључиво у краткорочне политичке сврхе – и то предизборне. Није случајно да ескалација националистичке реторике долази баш у тренутку када у Кини следи промена власти у врху Комунистичке партије (8. новембра почиње конгрес) а касније и целе државе, потом када у Јужној Кореји следе председнички избори (19. децембар) јер Лију истиче мандат (фебруар 2013.) а у Јапану су, упркос бројним реконструкцијама владе, све извеснији нови парламентарни избори.

Тако је у предизборној еуфорији најлакше искористити лажни патриотизам јер је, без обзира на дугорочне последице, то политичка карта која често може да узме цео талон. Тако је Ли кренуо у патриотску посету Докду, односно Такешими, иако је његова влада само два месеца пре тога са Јапаном постигла споразум о размени војнообавештајних података. Додуше, споразум је убрзо стављен ад акта јер је Лијева партија страховала да ће то бити оружје којим опозиција може да оптужи њиховог председничког кандидата да је покоран Јапану, који се и даље памти као бивши колонијални владар.

Одговор владе јапанског премијера Јошихико Ноде на Лијеву посету морао је да буде жесток, јер не само што је растрзана економским проблемима земље већ је на непрекидном удару гувернера Токија, који се представља као једини патриота и заштитник јапанских националних интереса. Тако је токијски гувернер Шинтаро Ишихара, својом намером да прикупи новац за куповину острва око којих се Јапан спори са Кином, заправо натерао Нодину владу да она купи спорна острва што је изазвало кризу са Пекингом. Овај ватрени националиста не одустаје и сада је објавио да намерава да на спорним ненасељеним острвима гради инфраструкутуру за живот што само распирује национализам у Јапану, али и у Кини. Он се нада да ће на том „патриотском” таласу на превременим изборима победити конзервативна Либерално демократска партија у којој је некад био и која би била знатно пријемчивија његовој тврдој националистичкој политици.

Ситни унутрашњополитички интереси, умотани у обланду патриотизма и популистичку реторику, довели су тако до тога да се штета учињена у току протеста грађана, али и због смањивања производње компанија, мери милионима долара, а да је регион скоро у стању приправности за рат. Бољи рејтинг на изборима је политичарима очигледно довољан разлог за неки нови „хладни рат”. Па, макар он после тога трајао деценијама.