Лекција

Шта значи то што је министар пољопривреде Горан Кнежевић рекао да је држава победила и показала снагу у преговорима са произвођачима шећера? Шта се крије иза ове изјаве, након које су из шећерана саопштили да ће велепродајне цене вратити на ниво од пре првог октобра?

И откуд сада ти двоструки аршини – држава показује зубе власницима шећерана у Србији, а показује разумевање за „проблеме” власника уљара. Обичан човек ће не размишљајући да закључи да су власници шећерана слабији, односно да имају мање утицаја на оне који доносе одлуке од власника уљара. Али нико није понудио доказ за овакву сумњу, чији је извор изјава министра.

Међутим, да не буде забуне, није ни поента да држава од било кога тражи да смањује цене, али тешко је, а не запитати се – откуд двоструки аршини. Ова накнадна памет нам не би била потребна да смо одавно урадили оно што смо морали и отворили границе. A уљари чим то чују тврде да јефтинији зејтин српски потрошачи не би добили јер у иностранству цене нису ниже. Немамо разлог да им не верујемо. Али извесно је да уз слободан увоз не би били празни рафови.

Јер ни неколико недеља од почетка несташица никоме није јасно зашто уља и даље нема. Држава тврди да разлога за несташицу нема. Уљари кажу да раде регуларно као и увек. Упиру прстом у купце и кажу да купују више него уобичајено. Незванично, проблем је што само једна уљара – Викторија ојл – тренутно ради пуним капацитетом. Друга има проблем са пресама, а још две једва да раде.

И шта је испливало из целе приче о зејтин и шећер кризи? Испливало је неколико важних лекција које морамо да научимо.

Прво, уколико ништа не променимо и следеће године ћемо имати исту ситуацију. Можда не са уљем и шећером, али сетимо се да су пре две године и рафови са млеком били празни.

Друго, да су нам отворене границе и да не штитимо овдашње произвођаче несташица уопште не би ни било. Теза да слободан увоз не би требало дозволити јер би тиме наши произвођачи остали без посла није добра. А ево и зашто: то је исто као да су они који су пре 150 година правили пруге тада рекли: „Хеј, па један вагон ће моћи да превезе 500 џакова. Боље је да ми не правимо железницу него да 500 радника носи те џакове на леђима, јер сви бисмо имали посао”.

Треће, држава није полицајац који може да контролише цене и марже и да обезбеди добру снабдевеност тржишта.

Четврто, ако држава већ хоће да се меша у тржиште, нека онда још више напуни Робне резерве и нека ефикасно њима поступа, односно пре него што се рафови испразне.

И пето, на овако малом тржишту, нормално је да ће се у многим областима појавити, хајде да не кажемо монополисти него „произвођачи са доминантним положајем”. Зато морају да раде антимонополска тела, а сада смо сведоци да је готово свакa њиховa битна одлука оборена на суду.

Брзо ћемо видети да ли смо ову лекцију научили.