Lekcija

Šta znači to što je ministar poljoprivrede Goran Knežević rekao da je država pobedila i pokazala snagu u pregovorima sa proizvođačima šećera? Šta se krije iza ove izjave, nakon koje su iz šećerana saopštili da će veleprodajne cene vratiti na nivo od pre prvog oktobra?

I otkud sada ti dvostruki aršini – država pokazuje zube vlasnicima šećerana u Srbiji, a pokazuje razumevanje za „probleme” vlasnika uljara. Običan čovek će ne razmišljajući da zaključi da su vlasnici šećerana slabiji, odnosno da imaju manje uticaja na one koji donose odluke od vlasnika uljara. Ali niko nije ponudio dokaz za ovakvu sumnju, čiji je izvor izjava ministra.

Međutim, da ne bude zabune, nije ni poenta da država od bilo koga traži da smanjuje cene, ali teško je, a ne zapitati se – otkud dvostruki aršini. Ova naknadna pamet nam ne bi bila potrebna da smo odavno uradili ono što smo morali i otvorili granice. A uljari čim to čuju tvrde da jeftiniji zejtin srpski potrošači ne bi dobili jer u inostranstvu cene nisu niže. Nemamo razlog da im ne verujemo. Ali izvesno je da uz slobodan uvoz ne bi bili prazni rafovi.

Jer ni nekoliko nedelja od početka nestašica nikome nije jasno zašto ulja i dalje nema. Država tvrdi da razloga za nestašicu nema. Uljari kažu da rade regularno kao i uvek. Upiru prstom u kupce i kažu da kupuju više nego uobičajeno. Nezvanično, problem je što samo jedna uljara – Viktorija ojl – trenutno radi punim kapacitetom. Druga ima problem sa presama, a još dve jedva da rade.

I šta je isplivalo iz cele priče o zejtin i šećer krizi? Isplivalo je nekoliko važnih lekcija koje moramo da naučimo.

Prvo, ukoliko ništa ne promenimo i sledeće godine ćemo imati istu situaciju. Možda ne sa uljem i šećerom, ali setimo se da su pre dve godine i rafovi sa mlekom bili prazni.

Drugo, da su nam otvorene granice i da ne štitimo ovdašnje proizvođače nestašica uopšte ne bi ni bilo. Teza da slobodan uvoz ne bi trebalo dozvoliti jer bi time naši proizvođači ostali bez posla nije dobra. A evo i zašto: to je isto kao da su oni koji su pre 150 godina pravili pruge tada rekli: „Hej, pa jedan vagon će moći da preveze 500 džakova. Bolje je da mi ne pravimo železnicu nego da 500 radnika nosi te džakove na leđima, jer svi bismo imali posao”.

Treće, država nije policajac koji može da kontroliše cene i marže i da obezbedi dobru snabdevenost tržišta.

Četvrto, ako država već hoće da se meša u tržište, neka onda još više napuni Robne rezerve i neka efikasno njima postupa, odnosno pre nego što se rafovi isprazne.

I peto, na ovako malom tržištu, normalno je da će se u mnogim oblastima pojaviti, hajde da ne kažemo monopolisti nego „proizvođači sa dominantnim položajem”. Zato moraju da rade antimonopolska tela, a sada smo svedoci da je gotovo svaka njihova bitna odluka oborena na sudu.

Brzo ćemo videti da li smo ovu lekciju naučili.