Смене у култури

Смене на челу институција културе у Србији последњих неколико недеља изазвале су бројне реакције културне јавности. Пљуште смене једна за другом, стиче се утисак да је култура постала најхитнији проблем у земљи.

За сада у учесталом смењивању директора културних институција предњачи Нови Сад. Прексиноћ је за директора позоришта младих у Новом Саду именован глумац и шоумен Драган Маринковић Маца уместо Зорана Ђерића. На место Ласла Блашковића у КЦ Нови Сад постављен је Давор Переула из покрета Двери. У Новом Саду смењени су и директори Музеја града (именована Весна Јовичић, СНС), а директор Градске библиотеке Милош Панков је такође поднео оставку и на његово место поставља се Драган Којић... У Националном театру у Београду на место Божидара Ђуровића дошао је Дејан Савић. У Народни музеј  у Београду „вратила” се Бојана Борић-Брешковић,  кадар СПС-а, која је деведесетих година већ била на челу ове институције. Ових дана јавност је реаговала и поводом издавачке куће Службени гласник подржавајући резултате рада актуелног директора Слободана Гавриловића за чије је место, незванично, виђен Радош Љушић.

У Народном позоришту у Нишу на предлог СНС-а постављен је Иван Вуковић.

Део неких коментара у вези са овим сменама своди се на питање „У чему је ту проблем када свака нова власт поставља своје људе?“

Проблем је између осталог у томе што је ова власт обећавала да ће пре свега поштовати критеријуме стручности, а не политичку припадност. Проблем је и у томе што су неки од смењених директора (Блашковић, Ђерић) изабрани на јавном конкурсу према Закону о култури,  члан 35. Такође, смењени су пре истека мандата. Члан 39 Закона о култури  регулише начине престанка дужности директора (истеком мандата и разрешењем пре истека мандата). Пре истека мандата, пише у Закону о култури, оснивач установе разрешиће директора: на лични захтев, ако обавља дужност супротно одредбама закона или „ако нестручним, неправилним и несавесним радом проузрокује већу штету установи или тако занемарује или несавесно извршава своје обавезе да су настале или могу настати веће сметње у раду установе”.

Тако су овом случају већини директора приписани пропусти у раду законски формулисано „штете”. Можда је најгласније зазвечао случај Ласла Блашковића који је смењен зато што је табла са називом Културног центра Новог Сада исписана латиницом. Ласлу Блашковићу је као пропуст приписано и то што није донео Правилнике о физичком и техничком обезбеђењу и о канцеларијском и архивском пословању!

Ниједна власт у скоријој историји Србије, укључујући и претходну демократску, није се прославила на питањима и проблемима културе.

Култура и културни посленици су запостављени, препуштени често сопственим иницијативама. Културна политика је недовољно дефинисана. А „културњаке” као да није имао ко да чује.

Ако је актуелна власт била толико ажурна да смени челнике културних установа не обазирући се на њихова мања или већа достигнућа и професионалне референце, онда се од те власти очекује да „одмах и сада” почне да решава нагомилане проблеме у култури: комплетну реконструкцију Музеја савремене уметности и Народног музеја у Београду, градњу позоришта у Суботици, оспособљавање за рад зајечарског позоришта, оснивање центра за књигу, тежак положај издавача, редовни откуп књига, стварну примену Закона о кинематографији, смањење пореза који олакшава рад иностраних продуцената у земљи....

Али пре свега, нова власт би морала да избегава свако политичко насиље у култури.