Српска свадба за румунске надничаре

Овчар Бања – Јелена Плешеску (26) и Флоријан Петронел (29) изашли су загрљени из црквице манастира Никоље обећавши пред олтаром, неки минут пре тога, вечну верност. Одатле, из богомоље саграђене још у 14. веку, сватови су „мерцедесом” одвезли младенце на свадбено весеље, у викенд насеље уз Западну Мораву, где су музичари и послуга већ били на својим задацима.

Тако је изгледао један, незабораван дан овог румунског пара из околине Васлуја. Већ следећег, прекјуче, вратили су се у збиљу јер су иако тек венчани кренули у надницу у Балугу Прељанску, на вађење кромпира у њиви Аца Рољевића. Живот им је доделио да своју „медену недељу” проведу аргатујући, на пољима уз најдужу српску реку.

Чиме су тежаци из суседне Румуније заслужили да им људи у другој земљи припреме свадбену свечаност, на коју су младенци стигли као безбрижни гости? То ће најбоље објаснити њихов кум Милош Тадић, предузетник из Чачка, који има излетничку кућу у Овчарско-кабларској клисури.

– Петронел и његови земљаци радили су летос око викендице, и мени и суседу Тихомиру Салевићу, и тако вредне људе никад нисам срео. Том Румуну којег сви зовемо Перо причао сам о манастирима у клисури и о православној вери и сазнао да није венчан у цркви. Обећао сам да му будем кум уколико реши да се венча и то се, ево, догодило – каже Тадић за „Политику”.

Годинама, Петронелу и земљацима који овамо долазе у надницу привремено станиште је у Мојсињу, код мештанина Велимира Грујовића Белог. Флоријан већ десет лета долази у то село низводно од Чачка, углавном у марту, а у завичај се враћа у октобру. Код Грујовића тренутно борави 13 Румуна који раде по околним селима и пољима, па су тако стигли и до викендица код Овчар Бање.

Заједно са Флоријаном надничи и његова супруга Јелена, с којим је у грађанском браку. Имају двојицу синова – четворогодишњег Јонуца и седмогодишњег Роналда који би требало да постане фудбалер – и о њима се брину баба и деда док су родитељи на привременом раду у њивама Србије.

И Грујовић хвали своје сталне госте из Румуније:

– То су тако вредни и пажљиви људи, да немам речи. Не наплаћујем им ни кирију, ни струју, ни воду. Све то они поштено одраде на мом имању. Ономад сам их возио у Котроман, на границу са Републиком Српском, јер сваких 90 дана морају бар накратко да изађу из наше земље – прича Грујовић.

Кад је одлучио да се венча у Никољу, Флоријан је мајци у Румунију писмом поручио да пошаље крштенице за њега и невесту, и са 40 сватова, румунских надничара али и Чачана и мештана Мојсиња и Станчића, ступио у Никоље у Овчар Бањи, које је данас женски манастир. Ту их је венчао игуман оближњег манастира Вазнесење са Овчара Тимотеј, који је на почетку овог столећа био и настојатељ наше царске лавре Студенице.

– Једнога дана када ми, као хришћани који верујемо у вечни живот, будемо отишли са овога на онај свет и тамо ћете вас двоје бити супружници, али ако се будете овде владали по вољи божијој, ако се овде будете трудили у љубави и хришћанској вери. Бог да вас благослови и да вам подари свако добро – очитао је калуђер младенцима, док су делили чашу вина.

За свадбу, музику, прасе и послужење нису морали да брину. Све је било спремно који километар ниже, на обали код викендица. Читаву церемонију о свом трошку припремили су кум Тадић и кума Марија Вукосављевић, њихов сусед поред реке Тихомир Салевић, иначе командир полиције у ПУ Чачак, и познаници надничара из Мојсиња и Станчића. Неки од гостију нису ни догурали до печења, задржавши се најдуже око свадбарског купуса који је врхунски скувао потпуковник у пензији Желислав Сњида.

Мила Максимовић, ћерка Велимира Грујовића, која добро познаје Јелену и Флоријана, каже нам да се сиромашни пар на венчање у цркви одлучио верујући да ће им од тог дана живот кренути набоље.

Расплело се коло по јесењој трави уз реку, наздрављало се више пута, па је и младожења Флоријан, испраћајући нас на магистралу, отворио душу:

– Наши народи су пријатељи, исте смо вере, али не умем да кажем колико сам захвалан куму Милошу, Тихомиру и свим овим људима. Јелена и ја нисмо се венчали у цркви у Румунији само због тога што нисмо имали пара. Била би обавезна свадба а званица нам је велика, много је рођака и пријатеља...