Сведочење о потресном

Песник Новица Тадић (1949), добитник је награде "Меша Селимовић" за 2006. годину, за поетску збирку "Незнан" коју је објавио "Завод за уџбенике и наставна средства" из Београда. Ова књига добила је 16 гласова Великог жирија, а критичари су о стваралаштву Новице Тадића изрекли занимљива запажања. Према њиховом мишљењу реч је о песнику који не личи ни на кога, који је опевао тамну страну заумне свести и који креативно надограђује своју "обрнуту Библију".
Новица Тадић је за своје песничко дело добио награде "Васко Попа", "Ђура Јакшић", "Станислав Винавер", "Милан Ракић", "Змајеву награду", "Дисову награду". Само неке од његових досадашњих поетских збирки су "Присуства", "Смрт у столици", "Ждрело", "Погани језик", "Ругло" и друге. Живи у Земуну.

Кажете "Све је већ речено, и изгубљено". Шта је речено, шта је изгубљено?

Објавио сам 15 књига песама и све су оне за мене изгубљене. Па и ова недавно награђена. После сваке објављене збирке ја сам се као аутор затицао у међупростору, између два рукописа, оног у језику, прошлог, и оног настајућег што ме опседа и што као тамна најава иште сав мој живот, све моје мисли и слабости.

Када говорите о злу, страху и очајању, да ли мислите на зло које запоседа однекуд споља или је препознато исконски у човеку, као његова особеност?

Зло потиче од људи, од свих нас. Из човекове слободе и њене лоше употребе. Као слободна бића, ми грешимо. Много је људи на свету и много је зла. Зло је општепланетарна појава. Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.

Критичари кажу да је ваша поезија шкрта на речима, а дубока у значењима. Како водите ту језичку игру, од тамног до катарзичног, до хуморног чак?

Реч стратегија је мени прилично туђа. У писању немам плана, неке мисли-водиље. То се одвија само по себи, без нарочитог труда. Зашто бих се трудио и запињао у поезији? А хумор није само ефекат, него и део језичке игре.

Како замишљате свог идеалног читаоца, будући да су читаоци поезије данас малобројни?

Неоспорно, читаоци поезије су малобројни. Савремени човек нема времена ни за добра дела, ни за молитву и добре помисли. Журба га је свега покрила, и он се испод тог покривача, као у ноћној мори, батрга. За оно духовно, па и за поезију, он оставља сутрашњи дан. А што се тиче идеалног читаоца – мој идеални читалац је сам ђаво. Могу да га замислим како се слади и кикоће над мојим песмама пуним несреће, злих помисли, сулудих згода, тамних емоција и слика из пакла, односно из мог живота који је он, уз моју помоћ, претворио у пакао.

Да ли бисте могли да издвојите једну слику, неки суштински призор Вашег духовног живота, нешто чему се изнова враћате?

Многи писци имају опсесивне теме, симболе и слике којима се враћају из књиге у књигу. Један од мотива-симбола којем се ја враћам јесте симбол кокошке. Написао сам књигу "Огњена кокош". Али, и у мојој првој књизи песама "Присуства" појављују се птицолика створења, пернате утваре и слично. Написао сам и књигу "Кобац". У збирци "Незнан" имам песму "Људи који креште". То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: "Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници". И преплакао сам тај дан, кријући сузе.

Да ли Вам је блиска мисао Момчила Настасијевића да из пропасти неком никне спас?

Да мало то разјаснимо. Настасијевић је наш најдубљи песник. Све што је написао засновано је на нашој књижевној традицији и православној вери. То је песник који је волео свој род, своје ближње, те отуда и каже у песми "Труба":

Род смо.
Кад умре човек,
 и моје срце рушно је.

Но, уз ову песничку мисао он је, у духу наше вере, имао у виду и поуку да ми у земаљском животу треба да се одричемо многих ствари за којима светина хрли, да кротимо себе, да поништавамо своје страсти и егоистичне прохтеве. Смрт, пропаст старог човека у нама услов је нашег охристовљења и спасења. И зато, закључујући овај разговор, ево Настасијевићевих стихова из песме "Јединој" који по својој лепоти и истинитости немају премца у нашој поезији:

И дубље ли нас нема,
дубље се отвара спасење.
И све је то мени блиско, а коме није?