Jедине сеоске новине у Србији

Моци је уникат нашег новинарства, српска реинкарнација пискарала из Тенесија Маркс Твена, који се населио крај Обреновца, задња пошта Забрежје. Момчило Срећковић Моци ипак није таблоидни револвераш, који пером упуцава своје жртве, али уме и те како да распали у својим коментарима по овој нашој бедној свакодневици. Потом у своје новине стави и кратку романтичну причу о старом, балканском говечету и његовом утицају на економски развој Србије, али никако не заборавља на будућност, па пласира анализу о могућности увођења електронике у мужи крава.

Уведите, браћо сељаци, електричног пастира у српске штале, препоручује Муци. Робот ће да чува и храни стоку, онда ће да их помузе. Али џаба роботика, кад нема ко да купи млеко.

Шездесет петогодишњи Моци у некој другој земљи би можда био медијски бос, креирао би јавно мњење, смењивао и постављао владе, али човек неће да мрдне из свог села. Каже да сунце најлепше сија баш изнад његове авлије, има ваљда некакав магијски утицај над Забрежјем. Власник, главни и одговорни уредник, издавач и новинар јединих сеоских новина у Србији, чека ме испред своје редакције. На улазу пише „Забрешке новине“. Суседна просторија је штала у којој лењо преживају две џиновске краве, терајући репом муве. Нешто даље, чупаве свиње мангулице, чије месо нема холестерол, ваљају се у блату, али чим Муци подигне глас, оне ућуте, стану мирно, па се тактички повуку…

Муку мучи Муци са својом новинарском авантуром без преседана. Редакција је тек нешто мања од гарсоњере, нешто тешња од собичка, смештена на његовом породичном имању. Старе писаће машине, два нова компјутера, совјетски фотоапарт „смена“, исечци из новина када је Муци био млад, када је са Зораном Модлијем, Иваном Бекјаревим и још неколицином ентузијаста покренуо Студио Б, па му је славни Душко Радовић, као функционер удруженог рада и председник Збора радних људи, на груди прикачио орден.

Муци ипак није могао без две ствари: без Забрежја и новинарства. Где ће, такав какав је, сељак човек, да се гуши у центру Београда. Зато се вратио назад, тамо где припада. Сам је себе избрисао из етаблираног новинарства и јавности, прешао је у илегалу, у анонимност, претворивши се у „чудака мултипрактика“, тамо далеко, у дубокој провинцији, 25 километара од Београда. Власник новина, свињар и хуманиста који свакој беби у селу која се роди годину дана доставља литар млека бесплатно, проглашен је за почасног грађанина Обреновца. 

Више од тога му и не треба. Осам сати сна, осам сати у штали, а онда осам сати рада на „Забрешким новинама”, према Марксовој филозофској животној сатници.  

– Ја сам срећан човек. Срећан што сам сељак и што радим нешто за своје Забрежје – прича сеоски медијски могул, а онда се, хиперактиван и у шездесет петој, враћа на историју села: ту је пре Првог светског рата била царинарница, а пролазио је и воз који је ишао од Херцег Новог до Будимпеште. Како на Сави није било моста, вагони су из шина пребацивани у шлепере како би прешли преко реке, а онда настављали за Пешту и Беч. У Забрежју је и 1948. године одиграна прва фудбалска утакмица под рефлекторима у старој Југославији, играли су „Дрводељац” и „Партизан”. Тада је за „Партизан” наступио Стјепан Бобек. Био је клинац и дао четири гола.

И како да се Муци мане новинарства и потпуно посвети мангулицама, када је у Забрежју зачета и српска дипломатија. Прота Матеја је баш из села послао прво дипломатско писмо, пре 205 година. Зар да такво село остане без својих новина, јединствених у земљи? „Ово су једине српске сеоске новине” – то је слоган који Муци распаљује у сваком броју на насловној страни, као заклетву.

Сунце изнад Забрежја као да пуни његове унутрашње соларне батерије и он не посустаје. Нема спектакуларне оглашиваче, попут петролејских компанија, мобилних оператера или фармацеутских компанија које лече све, од шуљева до импотенције. У Муцијеве новине верују Фото Рајко и стаклобрусачка радња фамилије Панталовић, инкубатори Станковић и Срба ремонт… То је мала екипа малих привредника који грцају у проблемима као Муци, али се држе на окупу, као сеоски покрет отпора за очување нормалности који траје већ седму годину.

Попут сваког герилца, Муци своје новине дели бесплатно. Али не запоставља ни интернационалне везе. Поштом шаље сваки број на адресе 52 амбасаде у Београду. Нека свет чује за Забрежје, нека удахне мало од сеоског живота који кључа у „Забрешким новинама“, месечнику који се, када нестане лове, претвара у тромесечник.  

Мардок из Забрежја нема пара ни да плати интернет. Није конектован на нове технологије, фотографије не полира у фотошопу, не краде текстове од других, не верује у електронске новине. Као у стара, добра времена, прилози младих сеоских новинара које подучава стижу поштом. Потом их он прекуцава и шаље у штампарију. Нова хартија, старомодни прелом, сочни текстови, сиромашни оглашивачи… То су једине сеоске новине.