Џепарац у ЕУ

Сезона брања воћа је готова, послови на грађевини се ближе крају, зима куца на врата, а посао ни на видику. Па где друго презимити него у иностранству.

Делује потпуно сулудо, али управо то је логика којом се воде сви они који су се овог и прошлог месеца запутили у Немачку и ни мање ни више већ тражили азил. Иако знају да у Србији нису прогоњени ни по политичком, националном, верском или било којем другом основу те да због тога неће добити азил, они га и даље захтевају. Спремни су и да проведу неколико месеци у скромним камповима за азиланте без права да раде или се школују. Разлог за то више него довољан – месечни „џепарац” од 800 евра.

Чињеница да је летос немачки уставни суд изједначио висину „џепарца”, који док чекају одлуку државе добијају они који траже азил, са висином социјалне помоћи за немачке грађане изазвала је у септембру и овог месеца талас лажних азиланата из Србије и Македоније у Немачку. Тако се због „џепарца”, који износи две просечне плате у Србији, у Немачку у септембру упутило за 80 одсто више оних са захтевом за азил него у септембру прошле године.

Премда се на годишњем нивоу заправо смањио број подносилаца захтева за азил из Србије, министри унутрашњих послова Немачке, Француске, Аустрије, Белгије, Холандије и Луксембурга су затражили да се у Европском парламенту убрза усвајање „заштитне клаузуле” која би државама Шенгенског споразума омогућила да саме одлучују о привременом затварању граница и суспендовању визног режима.

Иако министри ЕУ ни не помињу поименце Србију, овај развој догађаја је усмерио погледе на Београд и то шта он може да уради. Према тврдњама немачких власти, Роми чине 90 одсто лажних азиланата из Србије. Заустављање сиромашног припадника ромске популације на Хоргошу и његово избацивање из аутобуса који иде на релацији Пожаревац–Минхен, због сумње да ће злоупотребити безвизни режим, представљало би кршење основних људских права. То би ишло на штету и Србији, али и земљама ЕУ које би потом заиста морале да им дају азил уколико се ови илегалним путевима докопају њихове територије.

Највише по овом питању сада могу да ураде земље ЕУ и да се угледају на суседну Швајцарску која је азилантски поступак драстично смањила и то на до 48 сати, тако да у оквиру два дана процењује да ли је у питању лажни азилант (којег одмах депортује кући) или не. То је урадила и Белгија и драстично смањила талас азиланата из Србије, иако се сада солидарисала са Немачком у захтеву за преиспитивањем стања унутар „шенгена”.

Уосталом, ЕУ би требало да се сети да и она има сличан проблем са сопственим лажним азилантима који желе да се докопају Канаде. Прошле године је 5.800 држављана ЕУ, углавном Рома, тражило избеглички статус у Канади па Отава није наметнула визе за путнике из држава ЕУ већ је пооштрила систем одобравања азила. Слобода кретања и сарадња држава била је преча од злоупотребе „џепарца”.