Мирко и Изабел у новом завичају

Горњи Милановац – Село Бершићи, брдо Галич. На брду десетак кућа, житеља мало више него кућа. Шта може "тамо неки Галич" на ободу Шумадије да значи у животу једног Мирка из околине Дрниша, шта тек париској сликарки Изабел? Ништа. Тако су обоје мислили док се нису срели, где другде него на – Галичу.

Пошто је, у минулом рату, тамновао 82 дана у логору касарне Лора у Сплиту и затворима у Шибенику и Керестинцу, потом сачувао главу пред "Олујом" у свом "југу", плаћајући успут векну хлеба осам, а литар бензина 13 марака, нашао се у Београду.

– У Београду ми се није остајало. Сетио сам се једног познаника, могу сад рећи пријатеља, који је живео на Галичу. Идем ка њему, па шта ми бог да. Без динара у џепу, у униформи у којој сам ратовао, стигнем на Галич, веровали или не, као међу рођене. Металостругар сам и мајстор од још којечега, прионем на посао: једном помогнем ово, другом направим оно, трећем поправим или озидам. Један старији Галичанин, кад ме је боље упознао, упита ме да ли бих хтео да се скућим на овом брду и понуди: "Бирај плац на мом имању, па да зидамо кућу". Тако и би. Ниче кућа у коју су моји Галичани узидали превише своје доброте и љубави – прича за "Политику" Мирко Миловац, сада већ са пуних 39 година.

Наместило се тако да Парижанка Изабел упозна у "граду светлости" сликара Милинка Миковића који се, пре скоро пола века, са Галича преселио на Монмартр. И да са њим, пре неколико година, дође у сликарев завичај. И да на Галичу постави стари вајат у којем ће живети и сликати. И да јој око вајата помогне Мирко. Реч по реч о ранијем његовом животу у Далмацији и њеном у Паризу и – нађоше заједнички језик, иако Мирко не зна француски, а Изабел се мучи са српским (мајка јој Францускиња, отац Нишлија "на привременом раду" у Паризу).

– Допали су ми се и крај и људи при неколико посета Миковићевом завичају, а одлуку да се на Галич преселим донела сам у време бомбардовања Србије. Нисам могла да се помирим са лажима о Србима које су немилице сејане на Западу, спаковала сам штафелај, слике, боје и кистове и дошла. Купила сам стари вајат и мало земље, разапела штафелај и наставила да сликам – споро, али сасвим разговетно, износи нам четрдесетједногодишња Изабел свој разлог док седи за штафелајом, међу сликама о брвнима и књигама у полицама.

Изабел и Мирко су се, пре шест година, обрадовали близнакињама, Анастасији и Теодори. Девојчице са оцем разговарају на српском, са мајком на француском и расту, на јесен ће у школу.

– Мирко ми је преуредио вајат у атеље на којем би ми позавидели многи париски уметници. Учествовала сам већ на три колективне изложбе у Београду, а имала сам и једну самосталну. Чудим се да млади људи одавде желе на Запад. Не цветају тамо руже како то одавде изгледа. срећна сам што наше кћерке овде одрастају у природној слободи, што не страхујем да ће им се ишта догодити на улици, у школи или стану. Овде је идеално место за њихово детињство, ту је њихов завичај, а то је разлог да Галич буде и мој и Мирков завичај – истиче Изабел.