Од ужине до агресора

Овчар Бања – Доцент на катедри за биологију Агрономског факултета у Чачку др Горан Марковић један је од најупућенијих истраживача и познавалаца рибљег света у Овчарско-кабларској клисури, али се и он изненадио на пецању. Испод бране у Међувршју, 10. августа, уловио је примерак главоча, којег није било на списку становника језера.

– Уловљену рибу послао сам Биолошком институту у Београд на анализу. Главоч је пореклом из Каспијског мора, има га у мањем делу токова Дунава и Саве, али досад није регистрован у Западној Морави – каже Марковић за „Политику”.

Уловљени представник рибље врсте није једини новајлија у клисури коју је наша држава прогласила пределом изузетних одлика. Tоком две последње деценије, у животној средини чачанског краја појавило се мноштво нових биљних и рибљих врста и инсеката, које су истраживачи брзо прогласили инвазивним. Амброзија и кисело дрво већ имају неки боравишни стаж на овом подручју, пре неколико лета долетела је и азијска вишебојна бубамара или буба вештица, као врста инсекта екстремно високог ризика због директног утицаја на корисни биљни свет.

У Западној Морави и два вештачка језера множе се уљези, бели амур, бабушка и сунчица. Прошлог априла је у Међувршју упецан бели толстолобик тежак чак 24 килограма. А језеро је прошлог лета премрежио  – водени орах.

За време „Еко-фера” у Београду, 12. октобра, доценти АФ из Чачка, др Марковић и др Снежана Танасковић, приказали су резултате истраживања о инвазивним врстама у Моравичком округу.

– Проблем инвазивних врста јесте загонетка не само за нас у Србији, већ и у читавом свету.У прилог овоме иду и резултати анкете спроведене са 214 испитаника, јер указују на опште непознавање термина, улоге и значаја инвазивних врста на биодиверзитет и хуману популацију – каже Снежана Танасковић за наш лист.

Природњаци из овог града су сачинили и „Програм сузбијања инвазивних врста на територији Чачка”. Међутим, уочена је незаинтересованост мештана за учешће у јавним акцијама уклањања инвазивних новајлија.

За рибље врсте, толстолобик и главоч рецимо, претпоставља се да су до клисуре дошле спонтаним ширењем свог ареала, али за водени орах нема поузданог објашњења. Први примерци у западној Србији уочени су прошле године на језеру ХЕ „Међувршје”, а већ овог лета биљка је преузела огромну површину. Водени орах или орашак је плутајућа, укорењена биљка, стабљике дуге по неколико метара. Плод налик кестену садржи 52 одсто скроба и 15 процената беланчевина. Од давнина је коришћен за исхрану људи и животиња, а и данас се за те потребе узгаја у Кини и Индији. Али, у САД се сматра коровом који само троши кисеоник у води. Кад нас га има у рукавцима Дунава, највише у Агли бари код Сремских Карловаца.

– Не знамо да ли је појава орашка у језеру Међувршје последица случајног или намерног уношења, али је занимљиво да ова биљка опстаје само у водама у којима бар 63 дана годишње температура достиже најмање 22 степена Целзијуса. Ово, истовремено, сведочи да је вода у језеру из године у годину топлија – вели Марковић.

Свака нова врста која се појави, без обзира колико била безначајна, корисна или штетна, ремети постојећу равнотежу у екосистемима и захтева да на то обратимо посебну пажњу, закључују биолози са Агрономског факултета у Чачку.