Како ослабити председника владе

Зашто је Демократској странци стало да има више од половине укупног броја места у будућој влади, на чијем би челу требало да буде (опет) Војислав Коштуница? И зашто Коштуница на то неће да пристане?
Одавно се спекулише о томе да ће ДС некако можда и пристати да лидер Демократске странке Србије остане на премијерској позицији, али уз услов да им припадне "контролни пакет" ресора. Такав начин поделе министарстава у влади, према тврдњама упућених у функционисање извршне власти, фактички би обезбеђивао лидерство демократа у новој влади, иако не би имали место премијера.

Одлуке владе, наиме, доносе се већином гласова свих чланова владе, па иако премијер, према Закону о влади, "води и усмерава владу, стара се о јединству политичког деловања владе, усклађује рад чланова владе, представља владу и сазива и води њене седнице", већина чланова владе која би му се, евентуално, супротстављала, могла би да га држи одсеченог од сваке, за њих непожељне, иницијативе. При том, члан владе може захтевати да влада одлучи да ли је при обављању послова председник владе прекорачио своја овлашћења, а може и, наравно теоретски, да га опструише "тихим бојкотом", тако што, на пример, неће приљежно радити на ономе што му премијер наложи да уради, или му може, рецимо, ускраћивати неке информације из свог ресора.

Такве ствари, наравно, може да ради и министар из странке самог премијера па је то и један од аргумената оних који мисле да је неопходно да на кључна места у држави долазе кључни људи из политичких странака, људи од ауторитета, они које ће подређени поштовати. И то је један од главних аршина којима се мери да ли је председник (владе или било чега другог) слаб или јак.

У Пословнику владе наводи се да "одлуку владе мора да заступа у јавности и члан владе који је гласао против ње или је био уздржан", што се неретко кршило и у одлазећој и у бившој влади.

Наравно, то би могло да траје онолико колико је личност у фотељи председника владе спремна да то трпи, јер као премијер има у рукама једну ексклузивну "казнену меру" за остале чланове владе – у сваком тренутку може да поднесе оставку, чиме влади престаје мандат. (По закону, влади престаје мандат са престанком мандата Народне скупштине, изгласавањем неповерења, оставком владе, изгласавањем неповерења председнику владе и оставком председника владе.)

Јасно је, међутим, да на поменути начин ниједна влада не би могла дуго да траје. Ипак, познаваоци политичке сцене тврде да, с обзиром на анимозитете између ДС-а и ДСС-а, није немогуће замислити и такве сцене у будућој заједничкој влади.

Бојан Димитријевић, министар трговине, туризма и услуга и функционер Српског покрета обнове, истиче да је управо кад је реч о коалиционим владама битно да се ради у духу консензуса око кључних ствари. "Ако имате прегласавања, та влада неће потрајати", каже он, додајући да се у овој влади, захваљујући пре свега премијеру Коштуници, настојало да се одлуке доносе консензусом.

Димитријевић наводи да је у просеку на седницама владе у ове три године разматрано 70-80 тачака дневног реда, што значи укупно око 10.000 гласања, и било би нереално очекивати да су баш све одлуке донете консензусом. Али, како истиче, није било прегласавања – више од 99 одсто одлука владе донето је једногласно.

Други министар из Коштуничине владе незванично објашњава да на седницама углавном није било много расправа, јер су се главне битке водиле у одборима које законски предлози морају да прођу пре него што стигну на седницу владе (и тако, каже он, ради свака озбиљна влада). Овај саговорник "Политике" није могао да се сети да је икада било гласова против неког предлога који се стави на гласање, али је било уздржаних и то, како наводи, најчешће због личне промоције у јавности.

Владан Батић, некадашњи министар правде, каже да су и у влади Зорана Ђинђића све одлуке углавном доношене једногласно, мада је било појединачних случајева да неки министри остану уздржани или гласају супротно већини.

– Ја сам, чак, највише пута гласао против одлука које је доносила влада. Био сам, на пример, против Уставне повеље, а нисам подржао ни смењивање Горана Петровића и Зорана Мијатовића са челних функција у Ресору државне безбедности после побуне Јединице за специјалне операције 2001. године – каже Батић.

Лидеру Демохришћанске странке Србије десила се, међутим, и обрнута ситуација да је он био једини који је гласао за доношење неке одлуке. У питању је био његов предлог о новим државним симболима Србије – грбу са двоглавим белим орлом и круном, химни "Боже, правде" и застави тробојци.

– Ђинђић ме је убеђивао да не идем са тим предлогом на владу, јер није било потребне већине да он прође. Ја сам, међутим, инсистирао тако да се на влади ипак гласало о томе. Ја сам једини подржао тај предлог, четворица министара били су против, а остали су били уздржани – присећа се Батић.

Он додаје и да у Ђинђићевој влади никада није било прегласавања, нити је било ситуација да се кабинет толико подели да неке одлуке "тесно" прођу. Све битне одлуке, а нарочито оне политички осетљиве су, наиме, претходно усаглашаване на седницама Председништва ДОС-а, док су оперативне ствари договаране на колегијумима владе.