Инат мале земље

У годинама у којима се налази писац ових редака, ништа човека више не би требало да изненади, јер потпуно је јасно да се свет његових младалачких идеала никада остварити неће. Па ипак, вест да је Нобелову награду за мир добила Европска унија, затекла га је неспремног. Упркос досадашњој политизацији Нобелове награде за мир, толики презир према међународној интелектуалној јавности није очекивао. Наиме, Саркози и Берлускони бацаху бомбе на Либију до пре неколико месеци, а политичка заједница у којој су они играли истакнуту улогу доби Нобелову награду за мир. Превише је то не само за еврофобе и евроскептике, већ и за критички усмерене еврофиле.

Пријем Румуније и Бугарске у ЕУ пре но Хрватске или Србије говори о жељи моћних доносилаца политичких одлука у ЕУ да се Србија и са истока граничи са Европском унијом, то јест да не може ни помислити да о некој другој – а нарочито не оној у којој је Русија главни делатник – политичкој заједници сања. Када званичници ЕУ говоре, тобоже се згражајући, о корупцији у Бугарској или о политичкој нестабилности у Румунији, они испољавају виши степен лицемерја, јер како им веровати да то нису знали и пре но што су ове две земље у ЕУ примили. На исти начин, када се данас Србији поставља услов „или Косово или ЕУ”, онда се, осим што Немачка још једном показује ко је газда, ради и о лицемерју, јер то је могло недвосмислено да се каже на почетку, па да грађани Србије одвагају шта им је чинити. Овако, грдно време је изгубљено, већи део интелектуалне елите Србије сматрао је да оно што важи за Кипар важи и за Србију, то јест да ЕУ неће примењивати двоструке стандарде. Мислило се да je Куперово (бивши саветник Тонија Блера и посредник у разговорима србијанске и албанске стране) залагање за примену двоструких стандарда у односима великих (некад колонијалних) сила са малим земљама тек ненаклоност једног колонијалног ума у послеколонијалном времену. Па, ипак, управо у доба посвемашње тлапње о међународном праву, правило двоструких стандарда безусловно је успостављено.

Није сад најважније што је потписник ових редака и тада и сада сматрао да је Србији много лакше и боље без Космета, те да за Србе, ако подела није дозвољена, треба изборити што шири опсег територијално-политичке аутономије на северу Косова, што ширу културно-безбедносну аутономију у енклавама и, напослетку, екстериторијални статус манастира СПЦ. Важније је да се схвати да инат који би човек, позивајући се на међународно право, терао према ЕУ неће донети добра Србији, па ни Србима на Косову.

Утолико и помамни национализам Ивице Дачића, у који је запао још током предизборне кампање, веома забрињава. Притиснут како озбиљном привредном кризом тако борбом А. Вучића против корупције, премијер се приклонио наизглед најлакшем политичком избору, то јест неодговорној националистичкој реторици. Ово последње политичко прибежиште испробао је, међутим, његов политички ментор још пре двадесетак година, а резултат је био колико познат толико поражавајући. Као да из менторовог и сопственог искуства ништа научио није, премијер лупа из све снаге (а тако слабашно!) по ЕУ уопште, и по Немачкој посебно.

Разуме се, политика Немачке према Југославији и њеним државама наследницама је током последњих двадесетак година била антијугословенска, односно антисрпска. Разарала је мрску јој Југославију, користећи се јужнословенским сепаратистима и Слободаном Милошевићем као идеалним непријатељем. Доиста, хрватски националисти нису без разлога по хрватским градовима подигли туце споменика бившем министру спољних послова Геншеру нити спевали отужну песму захвалности Немачкој, баш као што ни српски националисти нису без разлога кукали (јер за друго што снаге немају) против неправде. Но, у неким случајевима, оно што смеју чинити научници, интелектуалци и новинари, политичари не смеју радити. Другим речима, политичар мале и сиромашне земље се не сме с ниподаштавањем односити према великој и богатој, јер ће му потоња то кад-тад вратити са дебелом каматом, коју ће враћати осиромашени грађани.

Напослетку, Нобелова награда за мир Европској унији значи да је и Нобелов комитет препознао сву дубину кризе у којој се ЕУ налази, па је и награда више у домену наде да се ЕУ неће распасти, с пратећим крајње непредвидивим и опасним последицама, него што се уистину верује да је она, велика сила са могућим империјалним претензијама, посвећена изградњи мира у Европи и у свету. Ваља се, ипак, надати да премијер неће и овако нешто рећи.

Јово Бакић

доцент на Филозофском факултету БУ